Влажни снови др Мирољуба П.
Хегелова мисао да „ Историја има тенденцију да се понавља: први пут као трагедија, други пут као фарса“ , за нас Србе засигурно није философска досетка, већ страшна неминовност, која нас прати од почетка двадесетог века, а нарочито од тзв. „деведесетих“ на овамо. Наиме све оно што нас је у последњој деценији прошлог века чинило тужним и било део свенародног страдања и пропасти државе, данас нам се враћа у виду културно-забавног програма, медијске спрдње са обезубљеним и избезумљеним демосом, који запишан услед напада патолошког смеха не схвата да је слика којој се смеје до појаве бола, заправо његов одраз у огледалу „деведесетих“, посебно дотераним за прилике двадесет и првог века. Опет су у моди сисате кафанске певаљке (данас у улози тв водитељки). Примитивни, али „способни“ политичари. Издајници и патриоте. Опет је Косово најскупља србска реч, а речи је све мање барем оних које се користе у књижевном језику. А и језик нам више не треба, погледи све говоре. Разговори се воде рукама стиснутих шака, јер су теме опасно озбиљне. Ништа се не препушта случају. Власт је опет сласт, а опозиција разједињена и згурена, само данас не од батина већ од бола у пределу препона, који има везе са судбином народном. Системски опозиционари не могу никако да се уједине, а и да могу, сви заједно ништа не вреде и онда зашто да се муче, није им лоше ни овако... И тако редом, стигосмо до омиљених нам ликова из свере надприродног. Надрилекари,видари, видовњаци, бели,сиви и црни магови, фали само цветокоса дама са својих две хиљаде јоги летача па можемо да се носимо где нам је место.
Све је исто само њега нема, рекао би неко. Ипак не заборавимо „историја се понавља, али сваки пут све више кошта“ (В.Черчил). Коначну цену наравно платиће грађани тј. најнижи сталеж који је према Адаму Вајсхаупту предодређен да служи интересима елите, дакле Дачићу, Вучићу, Чеди, Палми, Расиму, Вуку, Вулину, Шешељу, Мартиновићу...Довољно.
Да све ово није само празна прича написана у тренутку слабости, са циљем да попуни место увода у један озбиљнији текст, већ сурова реалност која сведочи нашу истрајност у злу, увериће нас чланак "Шта је крст суштине" објављен пре тачно двадесет година у „Београдском дијалогу“ на тему сујеверја, скрнављења светиња и секташења међу Србима. Писао је Србски Учитељ Небојша Милутиновић Крстић, можда баш слутећи да ће неким новим нараштајима бити користан за читање и духовно усавршавање, бар колико је био и Србима те 98. године у Слобином Београду. Хвала му.