Жана М. Живаљевић:
Ко по други пут убија Небојшу М. Крстића кукавичлуком и заборавом?
Као и на почетку, снова, сада када се о помену Небојши Милутиновом Крстићу проговара пар година уназад редовно, сви који га се сећају и још увек говоре, његову погибију зову убиством.
На фотографији: Милутин и Ружица Крстић на гробу свог сина
Опасна, тешко доказива, али не и, у смислу правде, свршена ствар. Која, ево, на зазор починилаца, саучесника, помагача и свих оних који су тада, када је требало, заћутали, застрашени, повукли се и, чак, опрали руке у његовој недужној крви, не само да траје, већ се и изнова, као слаби пламичак, после 18 година све више и распламсава. Остаје нам да чекамо и надамо се да ће неко од прозваних, кад тад проговорити.
Управо због те ровитости целе ситуације, распршености јата оснивача Отечественог покрета Образ, његовог најужег језгра, тада углавном студената, данас често познатих стручњака окренутих послу и породицама, горњи наслов треба разумети као апел на њихову савест.
Формална истрага закључила је те 2001-е и наредне године да је Небојша Милутинов Крстић настрадао у тешкој саобраћајној несрећи која се догодила уочи Ваведења, 3. децембра 2001.године на путу од Ниша ка Лесковцу. Са тада обављеног увиђаја остале су бројне нејасноће, о којима је одмах своје сумње изнела Крстићева супруга адвокат Мила Кузмановић. Мила их упорно понавља и данас, свесна колико је после осамнаест лета теже реконструисати страшан догађај. Али не одустаје од побијања званичне верзије, заснованог на многим спорним околностима и, наравно, познавању карактера и могућих реакција свог почившег супруга. Изгледа да оволика временска дистанца од једне од највећих несрећа српског национа, уклањања харизматичног Небојше М. Крстића у тренуцима нарастајуће популарности идеја које је ширио, посебно међу младима, истражним органима још увек није довољно безбедна.
Што време више одмиче, ова истина, чак, чини се, по све оне који би могли да посведоче о ономе што знају, постаје све опаснија. Сведочанство о томе нам пружа упорно брисање постојања Небојше М. Крстића из њихових живота и биографија, те се многи његови саборци и, како се веровало, оснивачи и некада ватрене присталице, ове године нису ни јавно ни приватно огласили поводом осамнаесте годишњице од страдања. Преживели Пилати не желе да дозволе да падне сенка на њихове узорне, рекло би се строго надзиране животе и каријере. Нема ни њих, нема многих институција које је Крстић основао, давао им свој драгоцени допринос, а највише изненађује, иако су се барем интернет медији отворили за причу, одбијање да у њима пруже своја драгоцена сећања, не дај Боже мишљења – осим већ споменуте Миле Кузмановић.
Изненађује и да на сајту Отечественог покрета Образ нема ни речи о његовом идејном оснивачу поводом 18 година убиства. Или, можда, не би требало да изненађује. Или је довољно што је то учинио председник Младен Обрадовић на свом приватном фејсбук налогу.
Нису то, поред првобораца ОП Образа, учинили ни они који су му на одру одржали посмртно слово.
У наше поствреме најтеже је носити крст српског националисте, уз кога некако обавезно иде и терет ''клерофашизма'' и ''љотићевства'' као сирена на узбуну за Државну безбедност, те га се, главе на раменима ради, ваља клонити. Небојша Милутинов Крстић га је с поносом носио и уздизао изнад главе, у свакој прилици. Као да је пророчки у чланку ''Коме смета Свети Николај Велимировић'' наслутио сопствено оспоравање у времену које ће уследити, писао је ''Светог Николаја Жичког и Охридског желели су да облате и укаљају сви они којима је православно Србство сметња и трн у ненавидном оку. Сетимо се само недавне прошлости када су педесетих година комунистички властодршци одузели декретом држављанство владики Николају, јер су у дотад невиђеном лицемерју и безобразју хтели да успоставе сатанску равнотежу лажи и неистине: наиме, зарад крвавог братства и јединства србских жртава и усташких џелата комунисти су морали ; код Срба да исфалсификују тобожње „пандане" хрватским злочинцима Павелићу и Степинцу.''
Нажалост, Небојшу Милутиновог Крстића, кога су непријатељи и неистомишљеници уважавали и доживели као једину истинску опасност постоктобарским ''променама'', те зато и ликвидирали, ни данас, са релативно безбедне удаљености, са једнаком озбиљношћу не бране они који би морали бити његови апостоли. И по томе је његова судбина христолика.
Како било, чине то неки нови и млађи поштоваоци лика и дела почившег Небојше М. Крстића, као што је Србска акција, што значи да се варница коју је оснивач Отечественог покрета Образ није угасила.
Нити ће.
Слава Небојши!
5. децембра 2019. године
