Небојша М. Крстић: ЗА СРБСКУ СРБИЈУ
У историји сваког државотворног народа постоје преломни тренуци када се одлучује о националном опстанку или нестанку.Другим речима, поједини догађаји јесу пресудни за даљу националну судбину и историјско постојање. Од снаге и способности свих државотворних припадника нације у великој мери зависи повољан исход у превазилажењу историјских и скушења и недаћа.
СВЕШТЕНСТВО И ОРУЖАНЕ СНАГЕ
Неоспорно је и несумњиво да је настајање и опстајањебило које државе условљено оним сталежима којима је својствена државотворна и државочуварна улога. Наравно, реч је о свештенству и оружаним снагама. Чак и комунистичке државе које су традиционалне облике религиозности прогласиле штетним и непотребним имале су своје имитације свештенства у лику полит комесара , компартијских идеолога, спроводника разних окултно-политичких иницијација (нпр. Примање пионирских марама, ношење штафете, слетови...).
Историја показује да су највиталније и најдуготрајније оне државе у којима је духовна мотивисаност и борбена спремност народа била на највишем нивоу. Довољно је присетити се најславнијег и најузвишенијег периода србске историје и схватити колики је значај веродостојне државотворне присебниости србског православног свештенства и оружаних снага Немањићке Србије. Наиме, ми данас врло често губимно из вида да су наши свети владари били пре свега отачаствољубиви и државотворно потентни команданти оружаних снага Државе Србије чија војска и полиција су биле кадре стићи и утећи и на страшном месту постојати за Крст часни и Слободу Златну. Нису наши свети владари били никакви њиња –њања протоколарни шефови држава. Не. Они су милошћу Божијом били, како би свети Николај рекао теодули и стратократори. Другим речима, били су благоверне слуге Бога Живог и Истинитог које благословеном праведном силом бране Своје Србско Отачаство и Своје Србске Светиње. Наши стратократорски монарси знали су јеванђелску истину да се највећа љубав потврђује у пожртвованој спремности да живот свој положимо за ближње своје. То исто су знали и осећали сви витешки припадници оружаних снага Свете Немањићке Србије. Без тог осећања нимало није било могуће одупрети се бројним непријатељима Православља и Србства.
Такође, неопходно је снажно нагласити да је свештенство Србске Православне Цркве позвано и призвано да свгда и свуда сведочи и чува Србско Отачаство освештавајући све сегменте, облике и појаве Србског националног и државотворног живота. Ако та богом благословена отачаствена делотворност изостане, онда се свештенство своди на најобичнији сервис религијскох услуга, што наравно доводи до наказног изопачења живе побожности у формалну и „мртву“ религиозност. Нажалост, са великом тугом у опорој истини морамо констатовати да је та опасност данас веома присутна у нашој Помесноој Цркви управо због горе наведених разлога. Наиме, без отачаствене делотворности и државотворне присебности ми не можемо бити истински православни Срби и Србкиње који благодаћу божијом разликују духове у свим областима и свим тренуцима нашег живота. Без отачаствене делотворности и државотворне присебности постајемо „несрбски Срби“, неаутентичне грађанске индивидуе које у име демократије и људских права газе ( често услед безсловесног незнања) по свему ономе што је Свето и Честито и Миломе Богу приступачно.
ЗАШТО СТРАТОКРАТИЈА
Ми данас лебдимо у безтежинском простору погубних иопасности које нас одсецају од живог континуитета нашег освештаног теодулског и стратократског државотворног предања. Као да заувек губимо из егзистенцијалног вида да се in ultima linea, хришћански живот појединца и нације своди на борбу непрестану- борбу, која или води у смрт и пораз или пак узводи у Живот и Победу. Хришћанство, је пре свега, рат који треба добро ратовати као што каже Свети Апостол Павле.Наш Господ јесте Бог над Небеским војскама, Небески Стратократор. Наша вера јесте вера стратократорске потентности, то јест добровољно сврставање у војску Христових сабораца спремних ако треба и мученички да пострадају бранећи свој идентитет, то јест своје непоновљиво боголико биће створено по Образу и Подобију Божијем.
Управо зато су теодулија и стратократија веродостојне одлике аутентичног србског патриотизма. Теодулија подразумева богољубиву одговорност свакога од нас појединачно и свих нас заједно у саборном подвигу живе православне побожности.
Стратократија претпоставља родољубиву спремност да се безкомпромисно брани Србско име и Србско Имање- спремност да се живот положи за Крст Часни и Слободу Златну. Стратократија је у потпуности могућа и остварива само ако су оружане снаге ( војска и полиција) прожете духом заветног отачаствољубља. То уствари значи да војска и полиција нипшошто не смеју да буду понижавајући деградиране на срамни ниво режимског услужног сервиса. Стратократија је могућа само онда када војска и полиција поседују своју исконску самосвест кључних државотворних и државочубварних сталежа. Једино стратократија делотворно предупређује и онемогућава политикантско безобразје и партијашко-странчарска антиотачаствена исцршпљивања.
Све докле год се будемо повлачили пред нашим многобројним непријатељима бићемо черечени, сатирани и безочно пљувани. Онај ко се не супротставља непријатељима Божијим и непријатељима Србског Отачаства, тај се хтео-нехтео, најбездушније и најнеодговорније сврстао на страну оних који кидишу на православно Србство.
СТРАТОКРАТСКО ОДВРАЋАЊЕ НЕПРИЈАТЕЉА
Један од највећих руских светитеља, Митрополит Филарет Московски, недвосмислено и јасно казује шта је етичка и политичка одговорност сваког православног хришћанина: „Љуби непријатеље своје, сатири непријатеље Отачаства, гнушај се непријатеља Божијих!“
Не можемо и не смемо ако Бога знамо и вере православне имамо да у име тобожње љубави према личним непријатељима будемо равнодушни према богохулним секташима, усташким крволоцима, јудеомасонским хуљама и свима оним који желе да нас злодуховно, политички, војно, економски и на било који други начин окупирају и пониште претварајући нас у парије Новог светског демонолатријског поретка. Своје личне непријатеље побеђујемо кроз пост и молитву, плодовима истинског смирења задобијеног благодаћу Божијом. Али непријатеље Божије и непријатеље нашег Отачаства можемо побеђивати само праведном силом.Усташе, потурице ,шиптари, НАТО окупатори и остали србомрсци не хају и не маре за било какве уговоре, преговоре или договоре. Они узмичу само када се на њиву демонску силу одговори Богомблагословеном праведном силом. Праведном силом мора се одлучно ударити и на све овдашње проклете хомосексуалце, педофиле, наркодилере, бескрупулозне пљачкаше народне и државне имовине... Све њих треба казнити немилосрдно и праведно смртним казнама и доживотним робијама уколико желимо да опстанемо као србска нација. Ако се то не деси, уколико Србија не буде истински Србска, дакле теодулска и стратократска Држава, постаћемо, као што је давно казао Псалмопојац Цар Давид “ругло суседима својим и поруга онима око нас“ (Псалам 78,4).
