Опстанак
Током осамдесетих година у оквиру школског програма тадашње Радио Телевизије Београд, емитована је изузетно популарна емисија Опстанак, серија о дивљим животињама чији је водитељ био чувени Џон Форсајт. За генерације рођене 60-тих и 70-тих у тадашњој Југославији ова емисија била је нешто, отприлике, што је за оне рођене после 2000-те Фарма или Задруга. Дакле, гледали смо и учили како се дивље животиње понашају у свом природном окружењу. Између осталог, могли смо да научимо да многе животиње имају своје природне непријатеље, грабљивце који их тамане кад год им се укаже прилика. Наравно, као што сви знају, на афричком континенту, једна од најопаснијих звери је лав - краљ животиња. То је зверка која нема природних непријатеља, дакле нема ко да је тамани. Размножава се и живи слободно. У чопорима.
Е сад, сваки чопор има свог алфа мужјака, чији је задатак да предводи групу и брине о потомству док млади лавови не стасају да могу да оформе свој сопствени чопор. Тада старији лав најури млађег и настави да се шепури међу својим женкама. Али (увек има али), када вођа чопoра остари, први млађи лав га „напраши“ и он мора да се повуче из чопора и остане сам, препуштен злој неминовности судбине ( нема социјалних служби или старачких домова за излапеле лавове). Тада се дешава оно што и најјачим и најсуровијим леди крв у жилама, мале животињице, птице, лешинари, хијене и слични акрепи почињу полако да нападају и грицкају дојучерашњег краља џунгле. Готово свака зверка која се не би ни усудила да нападне краља животиња, алфа мужјака, док је овај у пуној снази, сада му постаје непријатељ. Коначно стари лав цркава док његове делове развлаче стрвинари.
Последње што ми пада на памет данас је да пишем студију о лавовима, тако да ово кратко присећање на безбрижне тренутке школских распуста проведене уз тв пријемнике малих екрана схватите као увод у једну ништа мање сурову причу на коју сам случајно набасао тражећи по интернету податке о блаженопочившем, србском патриоти, мислиоцу, научом раднику и писцу, др Ратибору Реју Ђурђевићу. Можда би овде требало ставити пар натукница, биографских података, подсећањана на то ко је био др Реј, или чика Рајко како смо га ми, који смо га волели и познавали звали, али сам сувише лењ и безвољан да недотупавним незналицама ширим видике и себичан да делим информације које се простим гуглањем ионако могу наћи на мрежи. Кад смо код мреже да се вратим на тему.
Било једном у Аушвицу или како је Јеврејин постао антисемита
Случајно, дакле набасах на интервју који је Аца Сингер негде 2004. или 2005. године дао за лист „Данас“. Тачан датум је небитан, битно је да се радња „дешава“ након тзв- Петооктобарске револуције и наравно оно што Сингер као тадашњи представник неке јеврејске заједнице у Србији говори. Али, морам оним који не знају ко је Аца Сингер написати пар речи о овом увек антисрбски расположеном Јеврејину kоји је , замислите скоро цео живот провео међу Србима, који му никада нису желели , а камоли учинили било какво зло. Ту нећу бити лењ, јер нове генерације србских националиста треба да знају. Податке које ћу изнети нашао сам у интервју који је Сингер дао за telegraf.rs, а који је објављен 14. Јуна 2015.
Аца Сингер је рођен 26.јануара 1923. године у Бачкој Тополи. Током Другог Светског рата Мађарске власти су га ухапсиле и депортовале у Аушвиц. Званично је једини Jеврејин са ових простора који је преживео Аушвиц. Како и сам Сингер тврди у Аушвиц су депортовани искључиво Јевреји и то ради систематске ликвидације. Приликом доласка у логор, сваки Јеврејин је пописан и тетовиран бројем на руци, а затим је чекао свој ред за „туширање“ ( израз који су према преживелим логорашима Немци користили за слање у гасне коморе –„купатила“). Тела су из „купатила“ пребацивана у крематоријуме где су претварана у пепео како би се процес ликвидације убрзао. Сингер тврди да је тако ликвидирано око 1 500 000 Jевреја. Како је дошао до ове цифре само он зна.
Сингер описује и свој долазак у логор Аушвиц: „...Када смо стигли у Аушвиц узели су наше податке ( име, презиме, годиште и занимање). На округлом писаћем платну смо добили број под којим су нас завели...ја стицајем околности нисам тетовиран(!)...“ даље Сингер се сећа да су га одвели на туширање(!), ошишали га и дали му пругасто одело! ( Дакле у његовом случају „туширање“ је било баш то - туширање. Логика пита зашто би у другим случајевима било другачије? Одговор од Сингера нећемо добити јер како сам каже: „Ја сам свестан да не могу да се сећам свих ствари јер сам у Аушвицу био у једном страшном стресу.“ Разумљиво.
Касније Немци Сингера пребацују у логор Флосенбург где се опет вршила регистрација и тетовирање. Очигледно да су Немци били врло педантни у вези овога, ипак Сингер је опет успео да их надмудри и избегне тетовирање и сигурну смрт. „Ту сам био мало паметан, па сам рекао да се зовем Александар Симић.“ Представио се као Србин, а Немци су према Сингеровим тврдњама, изгледа, волели Србе. Зашто? Сингер нам даје одговор у наставку интервјуа: „Након тога истетовирани Јевреји су одведени из тог логора, нико не зна куда, а ми остали (ПАЗИТЕ САД!-СП), Срби, Хрвати,Украјинци и сви други антисемити, смо остали тамо.“
Треба ли било шта коментарисати и додати на овакве небулозне тврдње? Јасно је једно, да су за Ацу Сингера сви нејевреји уједно и антисемите, али да му то не представља проблем да и сам прикрије своје јеврејско порекло и представи се као антисемита да би сачувао живу главу. Морално стање овога човека нас не интересује и не треба да му судимо, али можемо и морамо да се сетимо примера светог Вукашина Клепачког и Јасеновачког који је одбио да узвикне „Живео Поглавник Анте Павелић“ и да тиме сачува свој живот, него је мученички пострадао од руку безбожних усташа, не желећи да изда Господа, или светог мученика Христа ради, ђакона Авакума, кога Турци набише на колац јер не хтеде да се изјасни као Турчин и одрекне своје вере, него јуначки узвикну: „Срб је Христов, радује се мрети“. Ето одговора зашто нас Аца Сингер и његово племе мрзе ( а да нас мрзе видећемо у даљем тексту) јер смо супериорнији и духовно и морално и расно!
Коначно захваљујући томе што су мислили да је Србин Немци га пуштају из логора ( тако он тврди), а Американци даље пребацују у Београд, где је имао само привремено малих проблема да добије документа на своје право име и настави слободно да живи међу Србима иако су ови по његовој тврдњи антисемити. Међутим није овде крај Сингеровим „мукама“.
Након другог светског рата Аца Сингер оснива Љубљанску банку и покушава да отвори филијалу у Приштини , али по сопственом признању, инсистира да на њеном челу, на месту директора не буде нико србске националности већ искључиво албанске, без обзира на образовање и друге квалификације! Овакво понашање у демократском друштву у коме данас живимо вероватно би се окарактерисало као вид „позитивне дискриминације“. Међутим, запитајмо се шта би било, да рецимо неки Србин инсистира да у некој фирми, не на месту директора, него рецимо, портира или ложача котлова, не буде Јеврејин само због тога што је Јеврејин, како би се то назвало? Можда расизам, антисемитизам, нетолеранција, неонацизам, великосрбсво... свеједно, углавном суд би свакако имао посла.
Пошто смо се колико толико упознали са животом и ставовима поштованог Аце Сингера, ред је да се вратимо на нашу тему, а она се тиче тужбе коју је Аца Сингер док је вршио функцију председника Савеза јеврејских Општина, поднео против др Ратибора Ђурђевића, а поводом издавања књиге“Ругобе и лажи америчке демократије“ .
Јудејци у акцији
Ратибор Ђурђевић вратио се из Америке у Србију почетком деведесетих година прошлог века, да би како сам сведочи допринео борби за духовну обнову пре свега србске омладине, која је у посткомунистичкој Југославији била препуштена разноразним видовима политичко-духовне злоупотребе, делом од стране партијаша и неолевичарских странака,делом од протестантских секташа који су тих година преплавили Србију. У ту сврху др Ђурђевић основао је издавачко предузеће ИХТУС-Хришћанску књигу, која је до поменуте тужбе издала на десетине наслова из области борбе против Јудео-масонерије, секташтва, секуларних философија и сл. Књиге су углавном продаване на трибинама на којима је чика Рајко говорио или у појединим црквеним књижарама, углавном по манастирима. Готово пуних десет година ни једна једина тужба против њега или предузећа Ихтус није поднета.
А да је било тужби и полицијских акција заплене било је. Сећам се да је негде у то време (средина 90-тих) „Слободна књига“ Владимира Максимовића издала „Тајне протоколе скупова сионских мудраца“. У медијима је кренула хајка коју је предводио несрећни псеудо патриота Војислав Коштуница, па је суд наложио да се непродати примерци поменуте књиге полицијски заплене, што је и учињено.
А онда се догодио Пети октобар и Србија је ушла у период транзиције, а то значи да је дошло време да се сви они антисрбски елементи који су у време Слободана Милошевића роварили у виду разноразних невладиних организација подигну своје рогове и јавно крену у преваспитавање Србског народа. Владиним реформама у економији, образовању и тд. кроз медијску кампању придружио се и овај невладин сектор. На националном програму учили су нас да „није тешко бити фин“, да не прдимо за време породичног ручка или да куму не треба псовати мајку. Трудили су се да све што је србско буде представљено у негативном светлу, простачки и сељачки, назадно и out.
Хашке оптужнице су ницале као печурке после кише. Срби су принуђени да прихвате слику о себи као геноцидном клерофашистичком, злочиначком народу, да пљуну на своју историју, своје вредности и јунаке претходних ратова. Остала је још једна ситница. У сорошевско-грађанском новом врлом свету краљ свих злочина је АНТИСЕМИТИЗАМ. Ту на сцену ступа господин Аца Сингер са својом идејом о Србима као народу антисемитском. Ево неколико Сингерових изјава из поменутог интервја листу „Данас“, напомињем да су намерно пренети у латиничном писму.
„Mnoga antisemitska izdanja koja se poslednjih godina slobodno štampaju i prodaju u Srbiji, višestruko su gora od "Protokola sionskih mudraca" i Hitlerovog "Majn kampfa".“
Дакле Срби су већи антисемити од национал-социјалиста.
Новинарка (Сафета Бишевац) даје закључак:
*Potpredsednik Vlade Srbije Miroljub Labus rekao je da je vlast imala indicije da će se nešto ovako desiti, ministar policije Jočić rekao je da su iznenađeni antisemitskim pojavama. Da li ste vi iznenađeni ovako snažnim talasom antisemitizma?
Сингер одговара:
- Nas, nažalost, nije iznenadilo ovo što se dešava poslednjih dana u Srbiji, jer je i ranije bilo raznih manifestacija antisemitizma. Savez jevrejskih opština je ranije odlučio da se ne oglašava povodom svake antisemitske knjige ili izjave jer smatramo da bismo ih time samo reklamirali. Ali, sada je već prevršilo svaku meru.
*Da li ste se obraćali nadležnima i upozoravali ih na to?
- Ne da smo o svemu obaveštavali javnost već smo 7. februara uputili pismo vlastima, Koštunici, Tadiću, ministrima Ljajiću, Stojkoviću, mnogim ostalim, tužilaštvu...Izneli smo probleme vezane za antisemitizam i upozorili da je krajnje vreme da reaguju. Tražili smo podršku za dopunu krivičnog zakonika. Molili smo da se u krivični zakonik uvede posebna odredba krivičnog dela antisemitizma, negiranje holokausta i minimiziranje broja jevrejskih žrtava. Takva odredba postoji u mnogim zemljama, a to je bila inicijativa OEBS iz aprila prosle godine. Imali smo i konferenciju za novinare i upozorili šta se dešava i šta se još može desiti.
Овде јасно видимо шта стоји иза свих отужби и прича о Србском антисемитизму. Јеврејски расисти желе да пишу законе у републици Србији, на основу којих ће касније хапсити и осуђивати свакогако укаже на њихове антидржавне и антисрбске радње. Али ту се јеврејски планови за организовањем србског друштва не завршавају. Сингер даље планира реформе образовног система:
*Iako se u Srbiji slobodno štampaju i prodaju antisemitske knjige u udžbenicima za niže razrede osnovnih škola ne pominje se holokaust?
- Ne pominje se. Jedna od odluka stokholmske konferencije OEBS pre pet-šest godina je da se holokaust uvrsti u nastavni program nižih razreda osnovnih škola kako bi deca od malena učila kakvo je to zlo. Samo na taj način može se preduprediti da se takva tragedija ne ponovi. Nadali smo se da će i naše Ministarstvo prosvete u nastavni program ubaciti holokaust, ali se to još nije desilo. Formirana je komisija i mislim da ćemo u tome uspeti.
Коначно новинарско питање које скида маску са целог интервјуа чије сам делове овде пренео:
*Otkud jačanje antisemitizma u Srbiji od 5. oktobra?
- Najteže mi je da na to pitanje odgovorim. Ni sam to ne razumem. Možda zbog toga sto sada imamo više demokratije koju mnogi pogrešno shvataju kao slobodu da svakoga napadaju. Poredim to i sa sa situacijom u Nemačkoj u vreme dolaska Hitlera na vlast. U našoj zemlji je, nažalost, teška ekonomska situacija, nezaposlenost, besperspektivnost, tu su antisemitske knjige, sajtovi. Njihovi tvorci krive Jevreje za sve. Mi smo "krivi" za raspad Jugoslavije, NATO bombardovanje, 5. oktobar...Koliko su takve tvrdnje apsurdne, ne moram ni da objašnjavam. Ne stidim se da kažem da sam jugonostalgičar. Nas Jevreje je raspad Jugoslavije mnogo pogodio. Ne vidim kako neko mene može da optuži da sam "prizivao" bombardovanje sopstvene zemlje, ali ne vidim ni veze Jevreja sa 5. oktobrom.
Заккључак- О бесмислу антисемитизма и антантисемитизма
Као што му је тешко да се присети своје сарадње са Немцима током боравка у Аушвицу (о чему постоје подаци на интернету и ако буде потребно изнећу их у неком наредном тексту) која му је спасила живот, исто тако не може ни да повеже Јевреје са распадом југославије и НАТО бомбардовањем. Подсетимо само да је у администрацији тадашњег америчког председника Буша било више од 60% Јевреја(иако у популацији САД-а чине мање од 1%), а да су готово све личности умешане у поменуте догађаје биле јеврејског порекла (види https://sr-rs.facebook.com/notes/milutin-milo%C5%A1evi%C4%87/spisak-jevreja-koji-su-bili-ume%C5%A1ani-u-raspad-jugoslavije-i-bombardovanje-srbije/733655370028638/).
Кроз историју Јеврејски расисти-ционисти нанели су много зла србском народу. Васпитани у хришћанском духу Срби никада нису показивали мржњу ни према једном народу, па ни према Јеврејима. У својим књигама др Ратибор ђурђевић прави разлику између обичних Јевреја, који могу бити наше комшије, колеге на послу, познаници итд. и оних малобројних припадника проклетог племена које назива Јудејцима и који вековима раде на уништењу европских народа и држава.
Јасно је да након Петог октобра није дошло до некакве експанзије антисемитизма међу Србима, десило управо обрнуто. Ескалирала је србомржња и срборушилаштво у коме су и ционисти попут Аце Сингера видели своју шансу. Попут хијена које нападају старог болесног лава, јеврејски расисти острвили су се на напаћену, економски уништену и ратовима разорену србску нацију. Тужба против, сада покојног, др Ратибора Ђурђевића, текст објављен у Јеврејском гласнику у коме се клевеће Свети Владика Николај Велимировић и сличне подлости само су део једне организоване антисрбске кампање у којој је и бедни Аца Сингер имао своју унапред спремљену улогу.
За крај преносимо кратко обраћање Небојше М. Крстића господину Сингеру, а поводом стравичног злочина над србским цивилима од стране шиптарских терориста код Клечке 1998:
„Били сте у последњих неколико година веома ревносни и минуциозни у проналажењу тобожњег србског антисемитизма који Вам се неуморно привиђао у новинама Србске Патријаршије „Православље“, часопису студената Православног богословског факултета“логос“ и књигама др Ратибора Ђурђевића. Припадате једном од народа над којим је у Другом светском рату извршен геноцид. Па, побогу, зашто сада ћутите када у једином крематоријуму у свету спаљују Србе- србску децу, девојке, жене, мушкарце? Можда немате времена да се огласите јер помно исчитавате списе Светог Владике Николаја Велимировића тражећи тобожње антисемитске поруке у његовим делима желећи да га опет оклеветате и нападнете као недавно у часопису „Јеврејски преглед“(јун 1996).“
У прилог овог текста у рубрици БИБЛИОТЕКА постављена је брошура др Ратибора Ђурђевића „О бесмислу антисемитизма и антиантисемитизма“. Брошура представља расправу поводом књиге „Ругобе и лажи америчке демократије“. Сабрани су текстови повољних приказа у „Вечерњим новостима“ и „Политици експрес“, напада представника Јеврејске општине из Београда у листу Политика, као и пуни одговори др Ђурђевића на бесмислене оптужбе нападача и њихово упорно занемаривање чињеница.