Синдром страха јудејског у Србији
Године 1987. објавио сам у Америци већу студију (2 тома, 665 страница) под насловом The F.O.J. Sindrome OF America: Brainwashing of Americans into Special Neurosis, The Fear OF Jews. A Psycholosocial and Political Inquiry about the Real U.S. Rulers, the Pharisess/Zionists (ССЈ у Америци: Испирање мозга Американцима до специјалне неурозе, син- дрома страха од Јудејаца. Психо-социолошко и политичко ис- траживање о стварним владарима САД, фарисејима-ционистима).
У тој књизи сам изнео многа запажања из свакодневног живота, као и податке преузете из медија. Као психологу навикнутом да запажа понашања људи, њихова полуизражена или индиректно про- јављена осећања, као и несвесне садржаје - разазнао сам да су Аме- риканци дубоко заплашени од јеврејске агресивности и непријатних реакција које су Јевреји испољавали према противницима. Постепено, све значајне области народног живота су потпале под јеврејску контролу: економија и финансије, универзитети и ниже школство, медији и уметност, морал и религија, Бела кућа и оба представничка дома, спољна политика и међународна помоћ, судство и тзв. људска права. У књигама које сам објавио последњих десетак година пока- зао сам да је скривена, али стварна моћ јеврејске мањине у САД толико претежна, да би ову земљу на реалној основи требало преи- меновати у Јудео-Америку или ЈАД, Јеврејске Америчке Државе.
Исто тако, могао бих да напишем мању, али ипак позамашну студију - ССЈ међу Србима. Мислим да ће овај чланак бити довољан да назначи да тај синдром у специфичном облику постоји и међу нама. А присутан је и у много оштријем и ужаснијем облику у Немачкој, Француској, Британији и свим америчким сателитима у Уједињеној Европи. Јудео-масони су имали довољно времена и (америчке) моћи да уведу законе којима би критика јеврејских злоупотреба могла да се подведе под неке параграфе о "антисемитизму” и ”законе против мржње”. То нису апстрактни, начелни закони, већ имају оштре ”зубе”. У Немачкој, Француској, Шведској и другим либералним (?!) земљама има сада преко 200 писаца, политичара, правника, официра и професора који су осуђени на две или више година робије и издржавају казну.
1. Међу Србима не постоји ”јеврејски проблем”
У трећој (крњој) Југославији иматако мало Јевреја да се не може говорити ни о каквом проблему са њима. Међу 10.000.000 Југословена има мање од 3.000 Јевреја, односно 0,03% - што је занемарљив број. (У Америци живи 5.000.000 Јевреја на 250.000.000 целокупног станов- ништва (2%), што значи да је 67 пута већа густина Јевреја у САД у односу на њихово присуство у Југославији.)
Срби су се према Јеврејима показали као углавном доброћудан и правичан народ. Док су хрватске усташе поубијале 40.000 Јевреја и Рома, српске власти и њени оружани одреди под немачком окупацијом нису убили ни једног. Ако су неки пострадали на српској територији то је било у режији Немаца.
Срби, ипак, имају озбиљан проблем са Јеврејима, или боље рећи са Јудејцима као злочиначким и богоборним делом тзв. јеврејског народа. То су светски моћници: банкари, интернационални завереници јудео-масонерије, комунизма и Новог светског поретка. Многи Срби су, не без разлога, уплашени од Јудејаца као тајних и полу-вид- љивих владара света. То је ССЈ у најчешћем и свуда присутном облику у западном свету.
2. ССЈ код свештенства Српске православне цркве
Почећу од о појаве ССЈ у Српској православној цркви (СПЦ), управо међу неким њеним предводницима, пре свега зато што би требало да ту буде најмање заступљен, јер се ради о људима од којих се очекује да буду целим бићем посвећени Христу и интересима хришћанства. Од епископа и свештеника се мора очекивати да буду добро обавештени о врховним непријатељима Цркве, јудео-масони- ма, спонзорима бољшевизма, комунизма и секуларизма (као јудејс- твом инспирисане антихристовске јереси која је победила Цркву у целој екс-хришћанској Евро-Америци). Може се допустити мирјани- ма СПЦ да буду незналице о јудејској опасности по хришћанство (као што је случај са хришћанима на Западу), али свештенство, и више и ниже - мора да буде крајње обазриво према јудео-масонској опаснос- ти. Право хришћанство је на Западу мртво, а разорили су га управо јудео-масони као секуларисти, либерали, левичари, социјалисти, бољшевици, напредњаци, анти-клерикалци и друге Групације духовног талога.
Понашања неких водећих људи СПЦ показују да они нису свесни јудејске опасности и да намерно или у незнању стају на страну јудео- масонерије у њеним разним видовима. Сећам се да је пре 60 година међу студентима теологије, нарочито Црногорцима, био приличан број симпатизера комунизма. Неки од њих су погинули као парти- зански борци, а други су после ”ослобођења” постали Титови доушници у оквиру СПЦ или плаћеници ОЗНЕ и УДБЕ у Патри- јаршији. Можда су многи од њих већ поумирали, али не верујем да их неки други нису заменили у про-комунистичким ставовима и симпа- тијама. Свештеници анти-комунисти су ми довољно причали о тим марксистичким "кртицама” у СПЦ.
По повратку после 40 година проведених у Америци, први знак комунистичког испирања мозга међу клиром СПЦ - био је неприја- тељски став према Димитрију Љотићу и генералу Милану Недићу као ”издајницима” српства. То је чисто јудео-масонска и комунистичка теза, широко заступљена на Западу - међу левичарима и либералима, који су били подвргнути секуларистичком испирању мозга. Кому- нисти и интернационалисти могу тако да мисле, то је за њих природ- но, али је за светосавске Србе - недостојно.
3.Сервилност СПЦ према Јеврејима
Први отворени знак покорности јудео-масонској сили приметио сам 1993., кад су водећи људи у СПЦ рајетински покорно поступили после протеста Јеврејске општине због једног чланка у Православљу, званичним новинама СПЦ. Будући презаузет другим стварима, ту ”аферу” нисам пратио, али су ми други обратили пажњу на то недо- лично понашање вођства СПЦ. Једна православна новинарка послала је извештај о прогону хришћана у Израелу - талмудској, ционистичкој, атеистичкој, анти- хришћанској држави на Блиском истоку. По израелским законима, мисионаре који преобрате неког Јеврејина у хришћанство Израелци ће послати на вишегодишњу робију. Под претњом врло високе новчане казне од 5.000 долара, мисионарима је забрањено да дају "поклоне”. Лукави Јудејци су под "поклоном” подразумевали Свето Писмо, хришћанске књиге и часописе, па и сваку материјалну помоћ. Ционисти, који су под велом бољшевика убили милионе хришћана, нарочито су били кивни на руску православну мисију у Јерусалиму, коју су цареви богато даривали за рад у Светој Земљи. Израелци су им правили велике сметње, малтретирали их посредством полиције и разних разбојничких банди, одузели им неке поседе и ометали мисионарски рад. (О убиствима православних Арапа и терору над Палестинцима - боље да се и не говори.)
Реакција вођства СПЦ према том истинитом извештају била је непромишљена. Клекли су на колена пред јеврејским представницима из Београда, понизно им се извинили и сменили уредника ”Православља”. Што је допис доносио истинита обавештења о израелским бруталностима према хришћанима и православцима - то дотичним архијерејима није било важно. Они су обратили пажњу само на избегавање незадовољства код јудејских моћника. Типичан случај ССЈ.
Кажу ми да су поставили и неку врсту комесарске управе да пази како се убудуће не би појавили такви ”антисемитски” дописи. Вероватно нису ни знали да су потпомогли јеврејску цензуру која по целом свету гуши сваку критику против непоштених, прљавих и анти- хришћанских акција Јевреја у Израелу или у ”слободном” свету. То што се такво додворавање јудејским моћницима дешавало баш у време кад је тајна јудејска влада (оличена у УН) санкцијама затезала конопац око врата српској нацији - додатна је околност за процену кукавичлука дотичних епископа.
4. Храбри студенти теологије - кажњени
У то време се подигла прашина око два студента уредника ЛОГОС-а (часописа удружења теолога) и њиховог писања о јудејским неделима у свету, па индиректно и код нас. Представник Јевреја је протестовао и управа СПЦ се сагласила са јудејском цензуром. Позвала студенте на саслушање, сменила уреднике и, практично гово- рећи, укинула часопис. (Знам да се ниједан број није појавио за две године, а можда није ни за ове четири.)
Било је то типично понашање под притиском ССЈ. Нико није питао за чињенице које су изнете у тој студији о јудејској моћи и неправдама у савременом свету, укључујући и повреде интереса српског народа. Боже мој, кад Јудејци могу да штете интересима моћних народа - америчког, британског, немачког, француског - ко смо ми да дижемо глас против тих злотвора човечанства, ”вампира” - како сам их приказао у једној од недавно објављених књига?! Зар нису Турци чинили многе зулуме над Србима, а наметнуте грчке владике биле на страни силеџија? Није важно што савремене ”демократије” нису отворено сурове као што су били Турци, па не одсецају главе и не набијају на колац, али наши архијереји су се смртно уплашили незадовољства савремених јудејских освајача света. Јудеј- ска цензура код нас и у другим екс-комунистичким земљама није још успостављена као што је то случај са народима на Западу, и епископи нису морали да покажу тако понижавајући страх - као да се плаше и јудејске сенке.
Правде ради, треба признати да понашања дотичних српских великодостојника нису ништа беднија од поступака које су њихове католичке и протестантске колеге показале у Америци и Европи. У књигама објављеним у Србији, као и у оним још необјављеним (нарочито: ССЈу Америци), видимо да се либерална ”толеранција” пре- ма јудејским злоупотребама сматра тако обавезном - да је мали број оних клирика који нису дозволили да им се зачепе уста. Они би били занемаривани, оговарани, па и јавно критиковани и кажњавани. Авај, хришћани и њихове вође се просто утркују у томе ко ће се показати ”толерантнијим” и са већим ”разумевањем” према јудејским дрскос- тима и бескрупулозностима. Ко вам каже да су људи првенствено истинољубиви и слободољубиви, тај вас лаже. (И о тој теми сам више пута писао у својим књигама.) Људи су првенствено "интересољубиви”, пуни страха и обзира, у најбољем случају "компромисољубиви”. Модерни хришћани (као и нехришћани) су претежно заинтересовани да не доживе непријатности, а не да истерују правду и истину.
На крају, упоредимо кукавичлук неких архијереја СПЦ са храброшћу и отвореношћу коју је показао владика Николај док је био у Хитлеровом концентрационом логору Дахау. Он је био сужањ нацис- та заједно са Јеврејима и припадницима других европских народа. Иако под великим притиском, није се уплашио и допустио да га ућуткају, под изговором безбедности и популарности. У књизи Речи српском народу кроз тамнички прозор он неустрашиво говори о погубној улози проклетих фарисеја који су вековима подривали хришћанску културу и веру, а у последњих двеста година затровали духовне изворе и створили савремене антихришћанске идеологије. (Види општи мото, стр. 9-10.)
5. Јунашшво пољских бискупа
Страшљиво повијање неких српских епископа под притиском јеврејског лобија изгледа тужно у поређењу са понашањем кардинала Глемпа, римокатоличког примата Пољске пред јеврејском дрскошћу (и то на пољском терену). О томе сам опширније писао у збирци чланакаAliens and the American tragedy: Mutinous essays (Уљези и америчка трагедија: Побуњенички огледи).
На ивици К2 логора у Аушвицу, али ван његовог круга, римока- толици су подигли манастир у коме су се монахиње молиле Богу и за душе умрлих заробљеника. Папа Јован Павле II (Војтила) је развио нарочито поштовање тог разглашеног места страдања јеврејског народа.
Таква молитвена установа никојем благородном човеку не би могла да смета. Али, неки милитантни Јевреји као да нису обдарени уобичајеном дозом човечности. Предвођени неким неуравно- теженим рабином, шачица Јевреја је протестовала против присуства хришћанског манастира близу спомен-логора који су они прогласили својом светињом. Читав сплет лажних представа и наводних сећања се затегао у чвор у том простору окићеном легендама. Као да се све ту заверило против истине. Ционисти су, заједно са својим идео- лошким рођацима, совјетским НКВД или КТЂ,резервисали Аушвиц за искључиво властиту сферу мучеништва. Било је у том паклу на- цистичке нељудскости и Руса, Пољака, као и страдалника других народности, али за зидање ционистичког мита тим другим паћеницима није било места у сећањима. У књизи Америка опет колонија: Уљези и њихови поданици Американци, свеска А: Нечујна окупација Америке, детаљније сам описао истине и неистине о логору Освјенцин (Auschwitz). Тамо сам навео и сведочанство немачког официра Тиса Кристоферсена, који је у том логору радио на производњи вештачке гуме (”буне”). Он сведочи да је то био раднички, а не концентрациони логор. У вези са тим сам поменуо истраживања америчког хемичара Лихтмана, који на зидовима није нашао никакве трагове цијанкалијума којим су нацисти, наводно, масовно тровали Јевреје и сагоревали у крематоријуму. Стручним прорачунима се показало да је тај процес био и технички немогућ. Очигледно, прича о уморству четири милиона Јевреја у том логору је била ционис- тичко-бољшевичка патка. Тужан и мучан закључак.
Ради јаснијег сагледања истине, за необавештене треба додати да тзв. рабини нису никакви свештеници, већ јеврејски лаици, често атеисти који су проучавали и верују у талмудску (не-мојсејевску) традицију. Неки од њих су, заправо, ционистички активисти, поли- тичаријеврејски шовинисти који су се наметнули Јеврејима као бор- ци за народна права.
Елем, таква групица Јевреја из Америке се рогушила против богомољних пољских монахиња, желећи да их истера из Аушвица. Монахиње, које су знале да Жидови ничим добрим нису задужили пољски народ, нису се уплашиле шачице огорчених Јевреја.
Убрзо је избио скандал о наводном непоштовању јеврејске све- тиње. Пропагандна машина циониста, са њиховом контролом свет- ских медија, од тога је направила велики проблем. Поштено верујући у приче о недужном јеврејском страдању, папа је наредио да се изиђе Јеврејима у сусрет у највећој могућој мери. Једна међуверска коми- сија, у којој је учествовао и неки пољски бискуп, одлучила је да се манастир пресели мало даље, али ни то неразумним јеврејским злоб- ницима није било довољно.
Врхунац ужаса био је када се група јеврејских бораца пребацила преко манастирског зида и почела да напада монахиње, намеравајући да их избаци из манастира. На срећу, ту се затекла група Пољака који су нешто градили у манастиру. Они су са задовољством прискочили у помоћ монахињама, истукли нападаче и ови се повукли са мањим телесним озледама. Била је то светска сензација: пољски антисемити још увек малтретирају сироте Јевреје!
Из Јудео-Америке вршени су снажни и дипломатски и финансиј- ски притисци. Давање зајмова, толико неопходних за обнову привре- де у Пољској, разорене јудео-бољшевицима, привремено је обустав- љено. Комунистичка влада генерала Ј арузелског се умешала - разуме се, на страни Јевреја.
Кардинал Глемт - и то је поента - није попустио. Оштрим речима у отвореном писму протестовао је против неправедног и арбитрарног притиска. Супротставио се јеврејској моћи, и поред свих претњи и пресија. Под мантијом је куцало јуначко срце. Зашто и неки српски епископи, у далеко мање опасној ситуацији, нису показали национални понос и супротставили се јеврејском при- тиску? О потчињености Америке јеврејској мафији, наши црквени достојанственици скоро ништа не знају. Нико их за ту неупућеност, наравно, не може осуђивати, јер то и није домен њихове надлежности. Али, они су пристали да пузе пред Јеврејима због ССЈ: издали су званично саопштење о „жаљењу” због моје „антисемитске” књиге, чак је неко од подређених чиновника наредио Свештеничкој задрузи да обустави продају свих мојих књига, ма да неке од њих имају претежно верски садржај. Читаоци могу да виде и другу страну кри- тике књиге Ругобе и лажи америчке демократије - из приказа објав- љеног у угледном црквеном часопису Хришћанска мисао. (Види до- датак Б.)
Што се мене тиче, ја остајем верник и члан СПЦ, без обзира на тренутно погрешне и нејуначке ставове неких архијереја. Кад се ради о питањима која се не тичу вере, хришћански епископи и мирјани су подложни незнању или погрешним ставовима, као и ма који други људи. Хришћанским предводитељима Бог није дао никаква специјал- на знања ван области религије. Мени је жао што су та тројица или четворица епископа попустили пред јеврејском претњом, али сам уверен да ће будућа црквена администрација осудити потчињеност јеврејском лобију као приметни ССЈ који је у њима недостојно дело- вао. Сви људи су подложни страху и бекству од стварне или умишље- не опасности, па и епископи. Нек им Бог буде у помоћи у испуњавању њихових великих одговорности пред Христом и иред српском јав- ношћу. Од мене им Богом просто за ту људску слабост.
6. Јеврејин ме оптужио за ”антисемитизам”, а Архијерејски синод се званично сагласио са њим
Председник Савеза јеврејских општина г. Аца Сингер више пута ме је нападао због "антисемитизма” у београдским новинама, а неко- лико пута у Политици. Послао сам писане одговоре, позивао се на Закон о штампи, али само једном је мој делимични текст званично објављен.
Неки пријатељи ми рекоше да г. Сингер говори јавно како се Св. арх. синод званично сагласио са њим, али нисам могао да верујем у ту причу. Претпостављао сам да су се формално и усмено сложили са њим - да им више не досађује, а и са да тројица епископа и Патријарх, који сачињавају Синод, имају довољно довитљивости и смелости да не ступају у јеврејску замку потписујући неки званични документ. Међутим, очигледно сам преценио њихову сналажљивост и понос. Јеврејин се показао спретнијим и дрскијим од ”Византинаца”. У Недељној Нашој борби од 12-13. октобра 1996. г. Сингер је у рубрици ”Полемике” објавио чланак под насловом ”Бисери г. Ђурђевића”. У њему наводи број под којим је изјава Арх. синода заведена, као и текст тог обавештења благородној српској јавности. (Види додатак А са целим чланком.)
Таква сервилност наших архијереја ме је заболела. Они као да се још нису пробудили од хипнотичког страха од титоваца, па се свакој моћничкој шуши и даље клањају. Уместо да провере оптужбе г. Сингера, прихватају их и бланко потписују. (Види додатак Б за озби- љан приказ књиге Ругобе и лажи америчке демократије. Писац тог приказа, очигледно образовани православац, књигу је прочитао и размотрио без ССЈ.)
Овај напад на моје писање само је потврдио да слепоме не вреди нешто показивати, нити глувоме објашњавати. У првој половини 1996. објавио сам брошуру (52 странице) под насловом О бесмислу антисемитизма и анти-антисемитизма: Обе стране полемике око књиГе др Ратибора М. Ђурђевића "РуГобе и лажи америчке демок- ратије”. Није ми било тешко да је напишем, јер су чињенице биле на мојој страни, а произвољне конструкције и незнање (или порицање чињеница) на другој.
Написао сам одговор на чланак г. Сингера под насловом ”Још о бисерима др Ђурђевића” (без наде да ће бити објављен) и послао га уреднику Наше борбе. (Види додатак В.) Разуме се, тај одговор, као и други, један од њих у Драшковићевој Српској речи - је пригушен. Јеврејски моћници код нас и у ”демократском” свету имају неогра- ничено право приступа јавности, док су хришћани лишени те мо- гућности. Уљез је узурпирао медије и под изговором слободе штампе онемогућује критички настројеним родољубима да народу предоче горку истину.
7. Шта да мислимо о сшрашљивосши неких епископа?
”Случај” о коме се овде ради везан је за пристанак Св. арх. синода Српске православне цркве да се приклони притиску водећих Јевреја у Београду и допусти да га ови употребе за своје нечасне циљеве.
Критикујући неумесан поступак неких архијереја, не осуђујем целу СПЦ. Напротив, желим да се ауторитет Православне цркве учврсти и не желим да га својим писањем нарушим. Заправо, само протестујем против неправичног и рајетинског усаглашавања са во- љом Јудејаца који никад нису били пријатељски настројени према Христу и Његовој Цркви.
Уосталом, сувише сам свестан јеврејске ужасне моћи у свету да бих на било који начин пожелео мученичку СПЦ да увучем у сукобе са јудео-масонском силом. Ти зликовци су преко Светског савета цркава већ осуђивали нашу Цркву као националистичку, што је до- принело сатанизацији наше нације у свим антихришћанским и анти- српским медијима на Западу. Наша Црква је много пострадала под комунистима (извршитељима јудео-масонске воље) и силама тзв. Новог светског поретка, који у основи значи - јудејски светски поре- дак. НСП је опасна и сатанска сила, а Цркву треба штитити од антихристовског прогона који је у прошлости достизао крваве размере, нарочито у Русији и другим земљама под совјетском окупацијом.
Чињеница је да ни понашање вођа других хришћанских цркава (римокатоличке, протестантских) не би било много другачије. Сви су они (част малобројним изузецима) испуњени умртвљујућом дозом страха од Јудејаца. На жалост, неки од данашњих православних српских архијереја не спадају у хероје и сведоке јасног сазнања да највећи део савремених зала и изопачености потиче од групе уклетих Јудејаца, које је сам Христос назвао ”синовима сатане” (Јов. 8:44). Пре потпадања под комунистичко ропство (1944), само су владика Николај Велимировић и далматински епископ Иринеј Ђорђевић би- ли отворени антикомунисти. У Европи и Америци су једино римока- толички бискупи били одлучни противници комунизма, све док паћа Јован XXIII (1958-63) са зликовцима у Кремљу није склопио тајни споразум о ненападању бољшевика. Од тада су званичници цркве у Евро-Америци приклонили главе пред бољшевицима, а то значи и пред јудејском силом која је иза њих стајала. Према сведочењу оца Јустина Поповића, СПЦ се није усудила на супротстављање комунис- тима (па данас ни њиховим покровитељима - Јудејцима).
Не тражим нити очекујем од СПЦ да јавно призна како је подле- гла јеврејској подлости и недостојно поступила према мени као борцу за православне, хришћанске интересе. Међутим, надам се да ће оста- ли архијереји критиком таквог неумесног понашања принудити Си- нод да одустане од мешања у проблеме у које СПЦ никако не сме да улази, кукавички се потчињавајући јудејском притиску.
Верујем да ће неки епископи СПЦ, као и други угледни свештеници, теолози и православни мирјани - изразити јавно (или на неки други начин) своје неслагање са политиком Св. арх. синода, израженом у дискриминисању и спречавању мојих књига да допру до српских читалаца. У међувремену, на другој страни, појавило се бар десетак антихришћанских, антиправославних и атеистичких књига, али њих Синод није осудио, нити спречио њихову дистрибуцију међу Србима.
Када бих хтео ”правду да истерујем до краја”, могао бих Синод да тужим суду због противзаконитог спречавања слободног протока информација и помагања нелојалне конкуренције. Наравно, то нећу учинити, али тај моменат помињем због тога што је Синод некорект- но поступио учествујући у подлој игри јеврејских цензора који не- поштено ометају слободно изражавање мишљења у демократији.
8. Спречавање слободне продаје књига
Овај наслов одељка се не односи само на Србију или Балкан, него и цео "демократски” свет где је ограничена или укинута слобода протока информација критичарима јудејске власти над хришћанским народима. Слободна продаја књига углавном постоји само за ле- вичаре, либерале, ционисте и интернационалисте. У слободној и надалеко чувеној америчкој демократији исти је случај. Ако се књига не свиђа потајним владарима Америке, Јудејцима, имаће ограничену прођу. У једном поглављу трећег дела друге свеске књиге ССЈ у Америци, под општим насловом "Сазнања о реакцијама Американа- ца подложних ССЈ”, описао сам искуства поводом објављивања прве две књиге критика америчке подређености јудејској сили и њиховом утицају, Савремени ликови Сатане и Рат против Христа у Амери- ци: Хришћанска тврђава у Америци под опсадом; Христофобични силнициу медијима и Врховном суду. У три поглавља: ”Експериментално испитивање испирања америчких мозгова” (VIII), ”ССЈ у раз- ним околностима” (IX), и "Потврда налаза после две године” (X), на 124 странице густо штампаног текста на великом формату - изложио сам разне начине на које су јудејски моћници и њихови хришћански послушници спречавали ширење продаје мојих књига. Од либерала и левичара, који имају знатну већину међу школованим (да не кажем образованим) Американцима, нисам се надао никаквом прихватању. За њих су моје идеје скандалозне, а ја их разумем као особе испраног мозга путем секуларистичког школовања и медија.
Очекивао сам добар пријем од званично ”конзервативних” кругова. Они то и јесу у односу на екстремне либералне и левичарске лудости. Али, дирне ли ко у недодирљиве Јевреје, тај "напаћени народ”, смелог критичара ће ти назови конзервативци недвосмисле- но одбацити. Случај Американаца је заиста безнадежан. Као што је назначено на цртежу насловне стране те књиге, ССЈ се дубоко ув- режио у мозак Американаца, који су истренирани да са страхом и покорношћу реагују на сваку критику владајућих Јудејаца. То су прави Гоји (марва, стока, како их Јевреји зову на свом језику). Ниједан приказ мојих књига није био објављен у ”евангелистичким”, ”баптистичким”, "епископалним” и другим часописима, а цела та цензура се одвија уз праведничке уздахе (пошто они не стављају знак крста на себе).
Дистрибутери књига (најважније капије за приступ америчком тржишту) су или Јевреји или њихови верни послушници. Писао сам неким фирмама које имају ланце својих продавница. Тражили су ми пљачкашки рабат од 55-60%, а пошто сам одредио ниске цене ради боље продаје, њима бих давао књиге по цени коштања. Морао сам и на то пристати. Од неколико њих којима сам се обратио и послао узорке, само ми је један позитивно одговорио. Кад сам очекивао да ми пошаље охрабрујуће извештаје, писао ми је да мора да одустане од нашег договора, јер му је једна велика издавачка кућа (разуме се, јеврејска) запретила да ће га ако не прекине сарадњу са мном, одсећи са своје листе и препоручити другим издавачима (скоро сви су под јеврејском контролом) да га и они бојкотују.
Чак су и локална два књижара, у градићу у коме сам живео - имали проблеме са продајом мојих књига. Месни либерали су ме већ прогласили ”антисемитом” и направили негативну промоцију. (Те пр- ве две књиге су биле само благо ”антисемитске”.) То двоје књижара је прихватило да држи и моје две књиге у продавници. Код једнога сам открио после два-три месеца да је моје наслове држао испод тезге, бојећи се критике неких муштерија. Други књижар, једна жена, про- дала је неколико примерака и жалила се на људе који нису имали разумевања за тако важне студије (које се баве дегенерацијом аме- ричког духа и културно-политичким субверзијама). Обоје су говори- ли о ССЈ у свестима Американаца, иако им тај појам није био познат - формулисао сам га у књизи ССЈу Америци тек две године касније.
Истоветни метод подмуклог пригушивања књига г. Сингер је употребио у Београду. Крајем 1996. неколико већих књижара нам је вратило непродате примерке и саопштило да неће више да их продају. Знао сам откуда ветар дува. Онда је на пролеће 1997. то учинила и Свештеничка задруга која је до тада успешно продавала моје књиге. Са великим снебивањем свештеник нам је саопштио да га је ”неко из Патријаршије”, а после заузимања г. Сингера, укорио што продаје такве "антисемитске књиге”.
За мене је најжалоснији случај био одбијање православаца да помогну долазак мојих књига до свести Срба. Ђакон задужен за продају књига на Теолошком факултету није хтео да држи моје књиге о јудео-масонерији у продавници. Па ко би више требало да зна о јудејској антихристовској завери од студената теологије?! (Тај проблем решен је без наше интервенције: други, паметнији човек је дошао на његово место.)
Још је жалоснији случај православне књижаре "Тројеручица”. Материјална средства и организациона потпора су потекли из манас- тира Хиландара, углавном заузимањем мог пријатеља из младих дана (из избегличких логора у Италији и Немачкој), сада једног од нају- гледнијих монаха, о. Митрофана. Он је прошле године свечано отво- рио ту продавницу православних књига у Београду. Не кажем да је он присталица мојих идеја о јеврејском подривању хришћанства, али знам да не би заузео негативан став према мојим књигама као са- дашњи руководиоци књижаре. Изговарају се да продају искључиво ”православне” књиге, али то је само лаж из "побожних” уста. Права је истина да се управљају према ССЈ који делује и на друге вернике, свештенике и мирске. Инстинктивно или по сугестијама других кука- вица (или пакосника), они се прибојавају повратка безбожника на власт, либерала - левичара, ако не баш комуниста. Ту је њихов кука- вичлук оправдан, јер Нови (јудео-масонски) светски поредак неће бити ништа мање окрутан према озбиљно верујућим хришћанима него што је својевремено био бољшевизам и комунизам.
Ја можда проповедам глувима и пишем слепима. Ипак, другачије нити могу, нити смем. Прихватио сам раскринкавање јудео-масонске завере као свој последњи и најважнији задатак у одбрани хришћанс- тва. Покушавам да се управљам према Христовом упутству првим проповедницима Његове вере: ”И ако вас који не приме и не пос- лушају вас, излазећи оданде отресите прах са ногу својих за свједочанство њима” (Мк 6:11).
