Андреј Протић:

ЗАБЛУДЕ ПАГАНСКОГ НАЦИОНАЛИЗМА

​

„МИ СМО УБЕЂЕНИ ДА СВЕ РАСЕ ИМАЈУ НЕКУ МИСИЈУ У СВЕТУ. ПА ИАКО СМО УБЕЂЕНИ ДА НАША СЛОВЕНСКА РАСА ИМ СВОЈЕ ОГРОМНЕ ВРЕДНОСТИ, МИ НЕ СМАТРАМО ДА ЈЕ ОНА ЈЕДИНИ ИЗРАЗ БОЖАНСКОГ, ДА ОНА ПРЕДСТАВЉА „ИЗАБРАНИ НАРОД“ У СМИСЛУ ИСКЉУЧИВОМ. СВАКА РАСА ЈЕ ИЗАБРАНА ЗА ПОНЕКИ ВЕЛИКИ ЗАДАТАК. МИ,  ДАКЛЕ, НЕ МОЖЕМО УЗЕТИ СВОЈУ РАСУ ЗА БОЖАНСТВО.“

                                                                                                                                                                                                 Димитрије Љотић     

  

 

Сваки човек пред собом има само два пута- пут Богочовечански и пут идолопоклонички (пагански). Било која твар ( Божја творевина) којој се човек клања, служи или од ње неприродно зависи, за њега јесте идол без обзирада ли се тај човек изјашњава као „атеиста“ или „религиозан“. „Религијско осећање“, без обзира да ли је исправно или не, постоји у сваком човекукао духовна основа сваком човеку, битно одликује његов менталитет, особине и осећања.

 

Припадност одређеној крвној заједници( породици, нацији или раси) код јединки ствара својеврсну саборну свест. Из свести о припадности нацији (словесној народној заједници) изходи државотворна свест- потреба изградње и очувања властитог националног дома тј. државе. Када одређене државно- националне заједнице стекну историјски континуитет, држава постаје Отачаство (Отаџбина), која се брани предањским заветом крви и части(образа). Значи, када је народна заједница словесна, односно државотворна, она постаје Нација и задобија свој национални идентитет- свест о припадности народној заједници и потреби задобијања и очувања властитог животног простора. Из ове свести исходе национална и патриотска осећања, а начин њиховог испољавања умногоме одређује вера („религија“) коју одређена нација има као духовну основу свога националног идентитета. Суштинска разлика између православне хришћанске вере у Тројицу Јединосуштну и Неразделну и свих осталих, идолопоклоничких религија (римокатоличке, јудејске, мухамеданске, атеистичке...итд)нарочито је видљива у међусобном односу Бога и човека (или народа).

 

Бог и човек

​

Ако би смо посматрали учење разних многобожачких ( паганских) религија, лако ћемо уочити неке суштинске сличности и тзв. „општа места“ у њиховим митовима. Паганске богови неретко поседују обичне, људске особине ( злобу,завист,похоту,похлепу,гордост...итд) и једино што их стварно разликује од људи јесте веће знање и моћ.Другим речима, основа њиховога божанског ауторитета уствари је само страх који људи,као мање моћна бића, осећају пред онима који су од њих јачи 8 зар нису исто осећали и мексички индијанци пред Кортесовим конквистадорима, које су прогласили боговима зато што су имали бродове, коње и пушке?) Пагански „богови“ често илуструју властиту немоћ кроз гнев, који често искаљују и према недужним људима, захтевајући људске жртве ( нарочито девице) и подстичући људе на мржњу, злобу, завист, блуд, па чак и содомију и ритуални канибализам.

 

Зато људи често мрзе своје богове, због њихових  очигледних неправди, али им ипак служе јер се боје њихове моћи ( релативно скорији пример оваквога идолопоклонства можемо уочити у односу који су совјети имали према Стаљину, Југословени према Титу...итд).Од многих паганских „богова“ значајно се разликовао „Бог Аврамов, Исаков и Мојсијев“ , јединствен по свему што је чинио, Бог који се представља речима: „...Ја сам онај Који јест (ЈАХВЕ)“ ( 2Мој.3,14). За овога Бога ништа није немогуће, једини је апсолутни творац читаве васељене (твари), ништа Му не угрожава егзистенцију и, као најважније, једини од свих богова, према људима осећа свесавршену, безстрасну љубав(агапи- Јн14,21). Овај Бог не сеје безбројну „полубожанску“ копилад, као што то чини Зевс; не пијанчи нити блудничи попут раскалашног Диониса (Бахус); не ствара Валхалу ( град за Ајнхјерјаре- елитне ратнике погинуле у борби) из страха од Рагнарока(„сумрак богова“) попут Вотана ( Один, Воден, Вид); нема епитет Ајмхарес (онај који ужива у крви) за разлику од Марса. За овога бога не постоје мртви, Његови пророци немају погрешна пророчанстава, а моћ и знање Му нису ограничени. У својој Свесавршеној Љубави, овај бог даје људима највећу слободу- слободу воље, да ли ће Њему, своме Творцу, узвратити Љубав, или ће бити робови идола. Пошто је једина суштинаска слобода у љубави, и једина вечана , непролазна Љубав она која остварује заједницу твари и Творца, сваки човек који се лиши ове слободе, својом вољом прихвата робство служења нечему, што је напросто јаче и моћније од њега( без обзира да ли је то архаично „божанство“, политичар, уметник или певач, нека политичка или философска идеја или зависност од некедроге, алкохола, гледања телевизије...итд).

 

Овај Бог показује врхунац своје Љубави када међу људе шаље свога Јединородног Сина, који грехопалом човечанству доноси „радосну вест“ и који оснива Своју Цркву на каменом темељу вере у Њега, као Богомобећаног Месију ( Помазаника). Ова света, саборна и литургијска заједница формирана је као противтежа свим осталим „религијама“ и једина која се од њих суштински разликује. Све остале „религије“ представљају јединствену, монолитну целину, зато што суштинске разлике између њих не постоје- зато са њима нема и неможе бити никаквог компромиса!

 

Утицај вере на испољавање расне и националне свести

 

 

Стварање националне државе захтева и стварање одређеног домостроја, односно подела права и дужности на основу духовних и биолошких могућности појединаца. Верска припадност одређене нације даје и основну орјентацију њеног националног идентитета и одређује њене националне циљеве. Уколико је одређена нација паганска, поробљавање других нација и народа представњља природну тежњу која исходи из њеног односа према Богу (или боговима). Наиме, ако се неки народ плаши Бога, а нема љубави према њему, нормално је да тај народ мора да стрепи за своју личну егзистенцију. Из тог осећаја угрожености даље исходи и осећај несигурности и стрепње да ли ће, можда, неки други народ доћи и покорити и уништити притом његове националне посебности. И управо су зато све паганске нације изузетно ратоборне и склоне стварању империја.Пропратна појава овог страха је и мржња према другим народима и расама за које постоји стрепња да би им могле угрозити опстанак. Примере те мржње можемо запазити код римокатолика ( од раскола 1054.године) мухамеданаца и јудеја ( који су изопачили закон својих предака): ови „монотеисти“ су идолопоклоници у истој мери као и абориџини из Аустралије или северноамерички индијанци, али је моћ и реални утицај ових „религија“ у свету много већи. Такође је код паганских вођа видљиво изражена гордост, коју психолози дефинишу као „комплекс више вредности“, као на пример код Александра Макеедонског за кога историјски извори тврде да је умислио да је „полубог“, син бога Зевса. ( То веровање би свакако могло објаснити његове невероватне војно-стратегијске подвиге). Пагани свакако осећају да њихови „богови“ нису права божанства па стога и сами теже томе да постану богови- узимају „божанске“ атрибуте, често  отворено пркосе вољи својих богова...итд.

 

За разлику од паганских, православни народи су кроз историју готово искључиво водили ослободилачке ратове. Када су, у ретким случајевима, православни владари покушавали да снагом оружја створе некакву „православну империју“ то им (обично) није задуго успевало.Они православни владари, које је Господ пројавио као своје светитеље, одлично су знали да национални циљеви православних народа нису стварање земаљских империја, већ опште преображење народног духа и победа над злом у себи самима. Православни хришћани знају да могу да се поуздају у свог Створитеља и самим тим не осећају потребу да ратом осигуравају своје позиције. Ова особина никако нема везе са расним карактеристикама јер су, нпр. Словенска, паганска племена у историји позната по изузетној борбености и храбрости ( та одлика је видљива и у савремено доба уколико бивамо нападнути.)

 

Уколико човек у себи има љубав према Творцу, имаће и љубав према твари, па и према самоме себи, својој нацији и раси; уколико се пак, човек боји свог бога ( или богова), плашиће се и свих осталих људи (и народа). Тај страх ће у њему стварати мржњу, а мржња потребу за уништењем првенстваено осталих народа, а потом и самог себе. Тако ће и национализам, у зависности од верског опредељења попримити различите форме својега испољавања. Национализам, као осећање љубави према властитој нацији, јесте креативан и градилачки идеал који је потврда људске Боголикости. Из љубави исходи изградња духовног идентитета једне нације, учвршћивање њене словесности и стварање хармоничног домостроја државне власти, засноване на непролазним органско-сталешким вредностима на којима почивају људске заједнице. Ако се ипак појави нека сила која би на било који начин угрозила нацију и њен духовни идентитет, борба за одржање нације постаје света дужност и одговорност сваког појединца, без обзира на његову сталешку припадност ( ове је дужности био свестан и свети кнез Лазар Хребељановић када је са Косова Поља кренуо пут Небеснога Отачаства).

 

Национализам као осећање мржње према другим народима (тј. шовинизам) даје увек горке плодове рата, беде, нархије и несреће, како за друге народе тако и за свој. Мржња је један од најопакијих идола зато што господари душом и телом и тера на уништење и разарање свега ка чему је усмерена. Такође, мржња уништава и онога који мрзи, исрпљујући његове духовне и материјалне могућности, удаљавајући га од идеала љубави и самоизградње. Управо зато се идолопоклоници често покажу „кратког даха“ у сваком свом прегнућу, а сваки њихов амбициозно започет план скончава се неуспехом ( то доказује и чињеница да ниједна империја није опстала као трајна вредност и систем).

 

Стварне „заслуге“ идолопоклонства за развој европских нација

 

Упркос свим горенаведеним чињеницама, многи су европљани и даље носталгични за минулим временима славних паганских империја (нпр, Египат, Персија, Рим), храбрим и неустрашивим паганским ратницима (нпр. Викиншка, галска или словенска племена), „надземаљском“ лепотом паганских принцеза (нпр. Клеопатра, Брунхилда или Хелена), и осталим општим местима скоро свих митологија. Притом морамо да приметимо да је ова романтична носталгија у видивом порасту од времена тзв. „француске буржоаске револуције“ ( која почиње 1789. А по кобноим последиицама траје до данашњих дана). Покрет хуманизма и ренесансе, паганску прошлост „човечанстава“, још увек слави као време „светлости и просвећености“ , док се „хришћанство ( нарочито у његовој „западној верзији“) осуђује као „назадно и рушилачко лицемерје“. Коначно у ХХ веку, догматизује се тврдња да свако добро и напредак „човечанства“ имамо да захвалимо само и дједино његовојпаганској прошлости, а да је период владавине хришћанства представљао периодпропасти и стагнације „људског друштва“. Зато, треба погледати које су то паганске „заслуге“ задужиле европске народе (нпр. Србе), и пружиле им духовну и егзистенцијалну основу опстанка.

 

Наше прво национално писмо - Ћирилицу, није нам дала никаква паганска 'традиција', већ свети оци Кирил и Методије, Климент и Наум (овим писмом забележени су сами темељи нашега духовнога идентитета: житија наших снетих владара, бисер средњовековне поезије србске - Слово Љубве, светога Деспота Стефана Високога, наше национално - историјско предање и први законик србски.)

 

На питање када је држава србска била најјача, може ли се одговорити  у она времена када су по њој харале безбројне хорде паганских словена, или у време светородне лозе Немањића? A, зap  6и Немањићи били свети да су били безсловесни пагани, а не искрени православни хришћани?! Зар држава србска није изкусила  горчину патње када ју је Душан скренуо са њенога Богочовечанскога пута који су јoj утрли joш Свети Сава и свети Симеон Мироточиви, (Душан  je пред себе поставио пагански циљ стварања земаљске империје  заузимањем  туђега животног простора због чега je разслабио државу и створио узроке будућега србског распада. Мада je законик који je Душан  донео заиста једак од основа нашега духовнога идентитета, његове остале „заслуге“ су итекако окајали свети цар Урош, свети кнез Лазар, свети Стефан Високи и цео народ србски, кроз многе векове робства под безбожник паганима турским!)

 

Сваки стварни напредак, свака победа европских аријеваца, остварени су под благодатним окриљем вере хришћанске, а не под дивљим идолопоклонством. Паганска племена Европе се нису много разликовала од паганских племена са Афричког, Азијског, Америчког  или Аустралијског континента. Историја бележи ритуални канибализам,“сексуалне слободе“, примитивизам и бездуховност, исто код аријевских  племена паганске Европе, као и код осталих раса. Ни тзв. паганске цивилизације Европе (римска или Јелинска) не могу нам послужити као  пример  здравих органских заједница већ, напротив, чао примери најгнуснијих изопачења за које je дух људски способан (пролазна њихова слава плод је оних малобројних великих људи који cу живели по својој Богомданој савести).

 

Јеванђеље Господа Исуса Христа подједнако се проповедало и  у Африци (свети апостол Филип у Етиопији), и у Азији (свети апостол  Тома у Индији), али је најплодније тло нашло у душама европских аријеваца. Зато je Европа доживала толики 'процват' од 325 г. п. х. до 1054. г. п.х..., а европски народи стекли духовку благодат која их je, по расно- биолошхим слособностима издигла изнад свих племена и народа света.  Хришћани ову Благодат схватају као највиши степен своје хришћанске одговорносзи а пагани се горде у своме незнању  сматрајућии да нам  сама расна припадност и „природни закони“ омогућују ову духовну и културну надмоћ над осталим народима и племенима. Ако je то заиста тако  како пагани тврде где je онда то божанство 'раса' и 'природа' било све оне векове када су аријевци јели  сирово мењсо и као проклети лутали по разним континентима (викинзи су чак стигли до Америке)?

 

Ми, европски аријевци (нарочито православни Словени) треба да будемо поносни на cвoje расно порекло , не зато што је наша раса по способностима изнад свих других, већ првенстсвено зато што je наша,  аријевска (‘бела') раса највише прихватила Христа и  Благодат Јеванђеља, јер то je оно што je наше предке истински издигло. Ако ми ову Богомдану Благодат не схватимо као већу одговорност него што је имају други народи, озбиљно ћемо нарушити Божје („природне“) законе-прихватићемо права, али ћемо одбијати обавезе које уз та права, по самој „природи“ иду! То би нас учинило горима од најпримитивнијих племенских заједница и били би ситни и ништавни у својој „величини“. Зар нису и Јевреји својевремено од изабраног народа постали „проклето племе“ из исте такве гордости какву нам пагански национализам намеће као стандард?

 

Зар ћемо дозволити да нас јеврејски Талмуд учи о Христовом 'простом' пореклу или мухамедански Куран о Христу као“'једноме од пророка који су претходили Мухамеду?!“ Зар да нас јеврејин Клод Леви Строс учи о хришћанству као „јеврејској подметачини да би се уништили аријевци као кајопаснији Гоими“ или да нам Веселин Чајкановић открива „српскога врховнога бога у личности Светога Саве“?! Треба знати да су управо ово неки од извора са којих потиче пагански национализам као тобоже „једина искрена идеја одбране аријевских нација.“ Ако нам je „раса“ идол, онда су нам у Европи добродошли ирански мухамеданци (аријевског порекла), као и „босански муслимани“ (чије je порекло такође аријевско) - може ли ово бити здрава национална идеја?

 

Националисти тзв, „западкога света“, без обзира да ли исповедају некакву „верзију“ хришћанске вере, одинизам или неку од  „религија природе“ (разне врсте атеизма) инсистирају нарочито на борби  за одржање расне свести аријевских народа. Ову појаву није тешко  разумети ако у обзир узмемо масовну имигцију из земаља тзв ! „трећега света“. Чак и најлибералнији људи ‘запада’ тешко се могу помирити са порастом криминала, незапослености, анархије и духовнога разслојавања; узрок ових појава је превасходно интензивна имиграција, што доводи до масовних расних немира и правих експлозија мржње  између имиграната и домородаца. Узроке ових немира лако можемо идентификовати у рушењу онога поредка који je у свету успоставио Једини Бог, ради увођења новога  идолепоклоничкога поредка у свету. Наиме, ако je Бог, по Своме Свесавршеноме Промислу, створио различите расе и народе којима je доделио различите територије и различите идентитете, не лежи ли онда директан покос Његовој вољи у  сваком покушају њихове насилне интеграције? Уколико два народа која живе на истоме географском простору поседују различите духовне и  биолошке способности природно мора даћи до дискриминације спососнијега над мање способним народом. Неизбежна реакција припадника мање способнога народа биве завист и мржња према способнијима, што,  нажалост, мора довести и до физичких окршаја, што опет доводи до  неизбежне реакције.

 

Не треба зато да нас чуди секуларни надионализам „западњака“ којима je православно хришћанство углавном потпуно непознато, али  je зато веома забрињавајуће уколико ови, западни „трендови“ нађу плодно тло међу православним, европским народима. Ми, којима је Бог дао да сачувамо Благодат православне вере, имамо далеко већу одговорност од других народа и мада више можемо да постигнемо од других, више се од нас и тражи. Као православни хриаћани морамо бити прзенствено лојални Христу, па тек онда породици, нацији, држави, раси, предању... итд.

 

Имајмо увек на уму да je Господ донео Јеванђеље за све народе и да je наш главни национапни циљ изградња и очување властитога националнога идентитета чија je вечна осовина Бог, Краљ и Дом – je како да се боримо претив зла и греха који нас окружују ако пре тога не победимо онај грех и зло који у властитим душама носимо?