Небојша М. Крстић: Политика - Брлог или служба
Протекло је више од пола столећа од када је богомудри „србски политичар са крстом” - како га је назвао Свети Владика Николај - Димитрије В. Љотић језгровито и прецизно дефинисао две могуће врсте политике рекавши : „Није политика брлог у којем се прасци ваљају. Политика је, драга иоја браћо, страшна и света служба народу и државн’. И заиста, ако политика није страшна и света служба народу и држави, онда је она неминовно срамни брлог у којем се ваљају моралне наказе -и духовни изопачењаци. Као свака друга људска делатност, тако је и политика у крајњој линији или христоцентрична или, пак, човекоцентрична то јест - ђавоцентрична. Јер, ако Богочовек Христос није Центар и Смисао свега, онда је то, несумњиво, безбожни човек (атеиста или антитеиста) иза којег увек стоји „кнез овога света” и „отац лажи” - сатана.
Морзмо знати да је политика у сваком случају служење: или служење Христу који је, по речи новозаветној, Једини Владар, Цар царева и Господ господара, - или, пак, идолопоклоничко служење сатани и његовим сарадницима међу људима. Господ опомиње оне који имају уши да чују: „Без мене не можете чинити ништа” (Јн. 15,5). Заиста је тако. Без сарадње са Богом Живим и Истинитим не може на њиви народној да узраста ништа живо и истинито; без благослова Божијег може да расте и напредује само кукољ смрти и коров лажи. А најопаснији коров и кукољ који сатиру освештане плодове србске државотворности јесу, по речима Светог Владике Николаја Велимироаића, „држава баз Божијег благослова, политика без поштења, војска без родољубља и школа без вере"! Зато је наш Свети Владика Николај, као државотворна савест распетог Србства, неућутно опомињао да је служење Богу (тј. теодулија) вековни правилни пут србскога народа: „Не теократија, нити аутократија, нити пак западњачка демократија, него теодулија јесте пут и начин жибота србскога народа. Из тог разлога је отац Јустин Поповић, још дапеке 1940. године, брижно подсећао свој народ путоказним речима: „Програм и план наше народне историје дали су нам наши Свети цареви и краљеви, на челу са Светим Савом. У том програму и плану - све је свето и честито, све бесмртно и еванђелско”. 0 каквом програму и плану је тада гоаорио Свети Јустин Ћелијски? Шта су нам то дапи наши Свети Монарси предвођени Светим Савом? Да бисмо добили веродостојан одговор на ова питања ми ке морамо превише да пониремо у пребогате ризнице памћења освештане србске државотворне историје. Наиме, довољно је само да се послушно обратимо- нашем-великом- учитељу светосавске државотворности - Светом владики Николају Велимировићу. Почујмо његову бодру опомену која најсадржајније исказује богомблагослбвени циљ и путеве наше предстојеће мукотрпне борбе за Васкрс распетог Србства:
„Нека нам шхола буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божијим благословом.
Нека са сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лелим именом и шареном одећом.
Нека се свак ко је србски родољуб, пашти да задобије Царство Небеско, којим се једино може одржати царство земаљсхо на дуже време?
Не постоји језгровитије и смисленије изречена истина православног србског идентитета и не постоје речи које боље и потпуније откривају смисао програма и плана наше народне историје. Јер, шта је Србство без државе са Божијим благослобом? Ништа друго до - раскућена кућа. Шта је Србство са политиком без поштења? Ништа друго до - безобразје и лаж. Шта је Србство без војске са родољубљем? Ништа друго до - робље и гробље . Шта је Србство без школе са вером?
Ништа друго до - мртваци пре смрти.
Само православна политика није блудница
Желимо ли, браћо и сестре, да добар одговор дамо на страшном Христовом Суду, то јест желимо ли да истински потврдимо нашу Богом благослоеену одговорност, онда неминовно морамо знати да нам не могу о Србству ништа смеродавно говорити они који су огрезли у лажи и безбоштву. Само верни синови Православне Србске Цркве који се хране Светим Причешћем из Путира Господњег могу стећи државотворну разборитост и политичку проницљивост. 0 стварним интересима Србства могу веродостојно говорити само праве слуге Христове, а не некакви духовни фолиранти и политикантске варалице окићене разноликим етикетама зарад засењивања србске простоте. Јер само слуге Христове могу начинити од политике „страшну и свету службу народу и држави". Само слуге Христове могу остварити политику са поштењем зато што једино они могу бити политичари са крстом, то јест - политичари који су одговорни и пред Богом и пред људима.
Хтели то или не, видимо да је садашње брложење србске политике веће него икада. Од гушења у свенарастајућем безнађу спасава нас само благодат Божија која се, по речи Апостоловој, већма умножава тамо где се умножава грех (Римљ. 5, 20). И зато је заиста неопходно да овај оглед завршимо речима духовне мудрости и политичке проницљивости оличеним у Старцу Митрофану Хиландарцу, јер су управо такве речи преко потребне као окрепљујућа поука нашем нараштају сметеном у вртлогу безобразја и лажи:
„Србија нема ни времена ни сувише снаге да би се бавила лажном политиком и тражила сва решења у парламентарној демократији или неком од познатих типова социјализма. Она мора да тражи и нађе сопствени пут који одговара њеном бићу и њеним животним интересима. Да буде самосвојна, оригинална, себи доследна. После катаклизми, каква је наша, где су крв, сузе и страдања испунили своју меру, искреним прегаоцима у стварању Нове Србије „Бог даје махове”. Будућу Србију треба сагледати кроз њену првобитну државотворност , кроз кајсветлије ликове, догађаје и стваралаштво из њене прошлости, па на основу тога јој определити управно- политички систем и извајати визију њене будућности. То наши песници могу да артикулишу, наши научници да усмере, а најбоље снаге ума и карактера да остваре.
Зашто се не вратимо себи, у оно време кад смо били велики и славни. У доба Немањића. Живо- тни принципи су тада били Домаћинство и Саборност. Први принцип је представљао вертикалу: Бог - Домаћин васионе, Монарх - домаћин у држави; отац - домаћин у дому. Други принцип је био хоризрнтапа која је повезивала народ кроз његове представнике у духовну и политичку заједницу која је била вођена договорно на Саборима. Домаћинство је пуноћа словенско- хришћанске особености. Оно је најближе природи човековог бића и послања. А Саборност је најприроднији и најпунији његов израз. Саборност омогућава различита гледања на друштвене проблеме, али избегава стварање непријатељстава између разномислених. У Саборности важи начело: „У истом - јединство; у различитом - слобода; у свему, пак, љубав”. Само тако се да стати на пут и испунити завет нашег духовно-националног родоначелника, Светог Саве Немањића. А непросвећен, несветосавски, недомаћински Србин је по себи анархиста. Последње је време да постанемо и будемо своји, како би као друштво и држава опстапи и постали оно што друкчије никако не можемо - благословени народ, мио Богу и људима”.
Након ових речи можемо само завапити: помози нам, Господе, да опет постанемо народ чије су три највеће вредности: Бог, Краљ и Дом..
