О БОГУ
Владика Данило будимски
Бог је по Својој Суштини неописив, непојмив вечно тајанство. Зато је свака теолошка беседа о Њему, као и слика, непримерена достојанству Његовом. Али Он је благоизволео да се стварно јави у Старом завету: Аврааму као Три ангела и Мојсију као Светлост на Синају и као Огањ у Несагоривој Купини...
Ако се пењемо лествицом апофатике (као Мојсеј на Синај) можемо се приближити надкосмичкој реалности где је све другачије него у овом створеном свету. На прагу неизрецивости треба да умијемо ум новозаветном молитвом ускликом: Бог је Господ и јави се нама! Јер Један од Тројице постао је Човек са именом Исус. Од тада имамо дужност да проповедамо Бога кроз сликање човечанског Лика Његовог Иконе Његове.
Исус Христос није обичан човек, нити Јеврејин, него Божанска Личност у човечанском Телу. Прво Његово одело црвене боје означава Његову Божанску природу (боју Огња Љубави Тројичне), а друга, плава хаљина, указује на Његову човечанску природу (боју наше планете њеног неба и океана). Док златни ореол опева тајну Преображења, када је Његова вечна Божанска Светлост (до тада сакривена под кожом Његовог Тела) избила кроз Његово Лице и одело, па је Његов лик блистао јаче од космичког сунца...
Аскеза је средство за очишћење духа, жеђ за Божанским енергијама, глад за неувенивом Лепотом Бога у лику Христа.
Икона је света слика некога свеца који је прдвигом успео да постане сличан (подобан) Богочовеку Исусу. Он је испунио жељу старозаветних пророка и царева да виде Лице Бога свог. У светом Шатору старог Израила већ су постојале иконе ангела на завеси и над поклопцем Ковчега. (Друга Заповест је забрањивала само огреховљеним бићима да буду сликана). Слика некога грешника је идол, а слика која представља неко свето биће је икона.
Па ако су већ у Старом Завету сликани ангели, онда утолико пре мора бити сликан Творац Ангела који је постао Човек, загрлио на Крсту цело човечанство као Цркву-Невесту, и Воскресенијем Својим уздигао и материју овога света и читаву творевину у нераскидиви брак са Логосом, са Смислом.
Сваки даровити сликар несвесно велича ту свадбу Неба и Земље, а сваки богољубиви иконописац то чини свесно као своје литургисање. И зато је лик Богочовека Исуса у православном живопису најлепши „портрет" под небом и на небесима. А најлепши женски лик је „портрет" Богородице Марије...
Сваки православни иконописац је слуга Лепоте Божје, који проповеда о Богу помоћу својих боја и цртежа. У то име спреман сам да сваком традиционалном зографу целивам руку, као и добром попу златоусту.
Отпадија Запада од православне иконографије (у доба Ренесансе) довела је сликарство Запада до безчовечног и безбожног Енформела, који означава прогон човековог и Богочовековог лика са сликарског платна...
Сујетни сликари овога трулежног света одричу иконописцима оригиналност. Међутим, оригиналан (изворан) је само онај који допире до Извора, до Бога... У том смислу добар иконописац јесте оригиналан, јер воли и слика „Оригинал" Бога у телу Исуса Христа. Он постиже највећи степен слободе кроз „монашко" одрицање од својевољности, налази своју непоновивост у личном избору тема и израза из Светога Предања. Србин иконописац нарочито воли ликове светих ратника и светих мученика. Опева њихово јунаштво са Богом.
Часни крст који носи православни иконограф је скован из две опречне заповести: Не смеш бити лени кописта, и: Не смеш измишљати непостојеће утваре.
Жан-Пол Сартр је рекао: „Свет је овај неправедан. Ако се са њим саглашаваш постајеш саучесник у злу. Ако га мењаш постајеш џелат". Међутим, православни уметник има мудрост у разликовању духова: он се саглашава само са лепотом преображенога света откривеног у Христу Богу. И тај Највећи Уметник (Бог) даје му храброст да мења најпре себе, па и свет око себе уношењем и чудесним умножавањем хлебова Лепоте Божје...
ТЕОЛОШКИ ПОГЛЕДИ,
4/1990, стр. 213-214