Небојша М. Крстић:

Коме смета Свети Николај Велимировић

 

Крстоносна историја хришћанског србског народа испуњена је бројним догађајима одбране онога што је Саето и Честито и Миломе Богу приступачно. То нипошто није случајно, јер и нехришћани и антихришћани - први ненамерно а други злонамерно -обезсвећују и обезчашћују све што је Свето и Честито пред Богом Живим и Истинитим. Нас као хришћане не може изненадити ни једна безобзирност која долази од оних који не желе да буду „нова твар у Христу". Ми врло добро знамо да морамо бити ожалошћени у овом свету који сав у злу лежи.

​

И управо зато, нимало случајно, у овом од безбожја помраченом двадесетом ееку напади на највећег у светости међу синовима србским - Светог Саву - долазили су и долазе из различитих, мржњом и незнањем,- острашћених праваца; од обездуховљене културе и атаистичког школства пониклих на темељима социјал-комунистичког безбожја које жели да Светитеља и Угодника Христовог Саву сведе на ниво некаквог секуларног „лросветитеља'’ Растка који је, наводно, у србској националној свести само тобожња супституција старосрбског паганског врховног божанства; од безсловесних и дрских „уметника” који Светог Саву представљају као - сачувај Боже - распусника и силецију (Синиша Ковачевић у драми „Свети Сава”) или, пак, као еколошког унесрећитеља српског паганизма и богумилства (Драган Јовановић у роману „Житије Савино по богумилу монаху”). Али, нити је светост Саве Србског тиме умањена, нити је њихово богохуљење надјачало благодат Божију.

​

Нас, духовне потомке Саетога Саве, не изненађују ни напади лажима и клеветама на Светог владику Николаја Велимировића - онога који је, по речима Аве Јустина Ћелијског, ваистину „први после Светога Саве”. Светог Николаја Жичког и Охридског желели су да облате и укаљају сви они којима је православно Србство сметња и трн у ненавидном оку. Сетимо се само недавне прошлости када су педесетих година комунистички властодршци одузели декретом држављанство владики Николају, јер су у дотад невиђеном лицемерју и безобразју хтели да успоставе сатанску равнотежу лажи и неистине: наиме, зарад крвавог братства и јединства србских жртава и усташких џелата комунисти су морали ; код Срба да исфалсификују тобожње „пандане" хрватским злочинцима Павелићу и Степинцу. И тако су - о tempora, о mores- србски мученици и страдалници ђенерал Дража Михаиловић и владика Николај Велимировић морали да буду поткусурујућа противтежа на пакленом тасу комунистичке ваге. Али, ко је могао да поверује да је "велики учитељ Цркве Православне” (како је 1958. године. владику Николаја назвао Св. Јован Шангајски) исти као христомрзац и србомрзац Алојзије Степинац?

​

Заиста, не може нас изненадити континуитет лажних оптужби и злонамерних напада на нашег Светог владику Николаја Велимировића. Као истински „проповедник Православне вере, духовни вођа Србије и стуб својег Отачаства” (Св. Јован Шангајски), Владика Николај привлачи зловољу свих којима ништа не значи ни Православна вера, ни духовно стање Србства, ни опстајање србског Отачаства. Будући да нама православним Србима, вера и Србство значе све јер су суштина нашег идентитета, ми не можемо прећутати неоправдане, неразумне и дрске нападе на наше Светитеље и Христоносне Учитеље какав је, несумњиво, владика Николај-Велимировић. Наиме, у овогодишњем јунском броју Јеврејског прегледа - билтена савеза јеврејских општина Југославије (год. IV, 6р. 6, Београд, јуни -1996, сиван/тамуз 5756) на. стр. 16 објављен је непотписани (!) чланак под бомбастичним насловом "Светац" против Јевреја". Да не буде забуне, треба нагласити да је именица светац стављена под знаке навода. Читаоцу се на самом почетку тенденциозно нуди порука овог чпанка: некакав лажни светац је против читавог јеврејског народа.

​

0 чему се заправо ради? Онај ко буде у наведеном Јеврејском прегледу прочитао овај конфузно написани текст (у журналистици се такав чланак зове пашквила) сазнаће да је у питању још једна у низу неистина о тобожњем антисемитизму владике Николаја Велимировића? Не преостаје нам ништа друго него да се са жаљењем упитамо шта је непотписани писац или пак Редакција Јеврејског прегледа хтела да постигне овим малим чланком у којем- има низ неистина и непознавања стварног стања када је у питању не само живот и дело Светог Николаја Велимировића него и основних чињецица о Православној Цркви. Ми немамо разлога да оспоравамо туђе право на недопустиво незнање (на пример: не постоје „званична Српска Православна црква" и „незванична СПЦ”; нису Светитељи Божији свети зато што их људи из неке Помесне Православне Цркве прогласе декретима за Светитеље по принципу римокатоличке канонизације... итд.), апи се морамо питати шта "анонимни” чланкописац (или чланкописци) овим текстом хоће заиста да постигну применом цитатолошког жонглирања реченицама из књиге Кроз тамнички прозор. Свако озбиљан и упућен може се само (са горчином) опоро насмејати невештом покушају да се Николај Велимировић - којег је чувени православни теолог и историчар хришћанске Цркве, протојереј Александар Шмеман назвао „најеминентнијим православним владиком двадесетог века”

сведе на ниво некакве антисемитске активности. Али, не може се и не сме прећутати осионо и безочно вређање хришћанског мучеништва владике Николаја након читања следећих речи које, најблаже речено, излазе из оквира доброг укуса ,Кроз тамнички прозор је писан у логору Дахау, од 15. септембра 1944. до 8. маја 1945. године (логор не треба схватити дословно, јер је Велимировић тамо био у „почасном затвору” - ЕhгепНаfт - у засебној загради)"! Изрећи такву лаж у облику узгредне и лежерне констатације може само неко ко нема ни трунке смелости да својим именом и презименом преузме одговорност за то што је написао. Заиста, у питању није никакав екстремни цинизам већ неспутана малициозност која омаловажава туђе страдалништво. Хоће ли јеврејске жртве можда бити веће и цењеније ако се умањује мучеништво другог народа? Како би пред лицем јеврејске и светске јавности прошао неко ко би рекао да су, например, Ели Визел или Симон Визентал били у "почасним затворима” а не у концентрационим логорима? Да ли ћемо у неком од наредних бројева Јеврејског прегледа прочитати "информацију” да Патријарх србски Гаврило Дожић и владика Жички Николај Велимировић нису ни били у концентрационом логору Дахау, већ у неком швајцарском одмаралишту? И да су њихова казивања, усмена и писмена, и сведочења многих очевидаца о страдању и патњама и трајном нарушавању здравља у данима дахауске страхоте- да су све то само лажљиве приче и причице? Та зар неко ко је у "почасном затвору" мора да пише кришом од немачких стражара на листићима тоалет папира и комадићима хартије ( на таквом материјалу је владика Николај исписао своје дахауско завештање србском народу)? Ако је и од клеветника - много је!

​

И на крају, не можемо се отети утиску да је некоме по сваку цену потребно да етикетом антисемитизма искомпромитује Светог владику  Николаја Велимировића "великог светитеља и златоустог наших дана". Управо у томе наш владика је пд разноразних христомрзаца добио исти злонамерни третман као и светилник Цркве Православне Свети Јован Златоусти. Наиме кад год се пристрасно и недовољно тачно или нетачно говори о антисемитизму, онда се као по неком злонамерном правилу нагласи како је Свети Јован Златоусти наводно претеча европског антисемитизма који траје код православних хришћана до дана данашњег. Такве безобзирне клевете можемо, на пример, прочитати чак и у Енциклопедији живих религија, иначе на нашем културном поднебљу веома цењеној и цитираној због наводне "објективности" (Нолит,Београд, 1992). Довољно је само погледати одредницу о "антисемитизму" из пера Иве Флајшнер и видети колико далеко можеда иде зловоља која се увија у обланду тобожње научне непристрасности.

​