Иван Иљин:

MATEРИЈАЛИСТА

Што је какав је, није његова кривица: пре је то бреме природног предодређења. Али, ми, друкчији, морамо бити одговорни због тога што он остаје какав јесте. Разуме се, није лако раширити видик материјалисте и облагородити његову душу; тим пре, то треба чинити.

„Постоји само материја и ништа осим материје!“. То је ћорсокак, у који је он упао и где му је тако лепо да би у ћорсока- чки видик хтео да затвори и читаво човечанство: толико му се такав видик чини једноставним, толико се сам од себе подразумева, толико је „свеобјашњив“, да он не може схватити зашто ми, друкчији, не желимо с њим да се сагласимо; зашто „не желимо“ - категорички.

Тако настаје та комедија неспоразума око материјалисте; ко је сам такав, не разуме како се може бити некаквим другачи- јим; ко такав није, тај не може да схвати какав може да буде.

Како човек постаје материјалиста? Он то постаје, најпре, по својој природи, а затим због недовољне бриге за своје духовно и умно искуство.

Постоје људи који као да су прилешьени за своје сопствено тело и за своја опипљива осетила. Овде је - главни извор њи- хових животних садржаја, жељено пристаниште њиховог вољеног „ја“. Реалношћу за њих се јавља то што им дојаве вид, слух и њух, опип и укус; на остало они не обраћају пажњу. Само спољашње искуство, само спољашњи изглед, само спо- љашње односе прихватају заозбиљно. Може се рећи да су они „окренути према споља“ (екстравертни), унутрашњи живот их не дотиче. Њихово је задовољство - осећајно задовољство; одвратност - физичка одвратност; љубав - осетна наслада. Глад, хладноћа, бол, сиромаштво, раскош, успех у друштву, у заједништву, видљивост - значе за њих све. Они ужасавајуће мало знају о томе шта су срце и савест; њих не мучи осећање одговорности, осећање социјалне правде они примају са злоб- ним подсмехом; добро и зло за њих су „предрасуде глупака“; а о ономе што нам откривају експеримент и посматрање, и не слуте. Лирско им говори тако мало; трагично им служи за разоноду; сликарство и музика за њих нису више до средства узбуђења - они траже шаренило, изражајност, дречавост, ма каква глупарија у питању била. Не могу ни да замисле шта су религија и вера, и стално иза таквог нечег осећају превару...

Приближно тако изгледа „практичан материјалиста“. Теоретичар из те праксе твори апстрактну догму и „поглед на свет“. Отуда - истински слободан „помак“ - марксистичка ре- волуција и ратничко безбожништво; екстравертни завидници и злобници трче за њима; а остали свет гледа све са стране и не зна шта би разумно могао да супротстави материјалисти...

Са каквом радошћу бих дао тим беспомоћним људима мали савет - да упознају неколико кратких дечјих бајки!...

Живео, једном, на белом свету човек који је тако дуго и упорно гледао кроз свој прозор, да се и сам изгубио у њему; почео је мислити да и сам није ништа друго, него прозор, и „само“ прозор, и да на целом белом свету не цостоји ништа, осим прозора. Ускоро је допао луднице, где и сада лежи...

Живео, тако, на свету белом паметан пуж. Једанпут је приметно да без своје кућице не може да живи. То је за њега био велики ударац! Тада је кренуо натраг, у кућицу, и није хтео ништа више да зна о самоме себи, само да би живела та његова кућица-љуштура. И ево, ускоро је љуштура усахла, а у њој је умро и голаћ; мртва кућица) е остала да лежи на путу, а следећег јутра ју је прегазио камион...

У једној далекој земљи живео је, некада давно, дрзак мо- мак који није хтео да зна за Бога. Тада га је Бог казнио тако да му се све што је видео, од тог трена, чинило мртвом материјом. А други нису могли да разумеју шта је с њим, радовали су се цветовима и сами цветали у радости. Тада је запао у очајање и лишио себе живота...

 

Богаљаст и слеп црни кућни дух хтео је да учини човечантво слепим и богаљастим, па је уз помоћ врачарија налио у сипући котао отрова. Тада су се сакупили верни и храбри људи, изврнули котао и избавили од његовог садржаја добре људе...

 

Јер, добри људи поседују боље и благородније ствари, него нто су отровне и злобне прљавштине слепог материјалисте...