И БОГ JE ПОСТАО РАДНИК
Човёков рад је добио свој високи смисао још у првим главама Библије. Бог, као Творац неба и земље, ту је приказан као највећи Радник, Уметник, који је у току од шест дана створио цео свет, а створио га је „веома лепо”. Седмн дан је почйнуо (Књига Постања 1,1-31; 2,1-3). А пошто је човек саздан по лику Божијем и предназначен да достигне подобное Божије, потпуно је природно да је од првнх корака у своме животу, узевши Бога за свој идеал, сматрао и рад за досто- јанство и част, јер подражава свога Творца и Бога. У Библи- ји је о томе јасно речёно. „И узевши Господ Бог човёка, намести га у врту едёмском, да га обрађује и да га чува” (Постање 2,15). Кроз обрађивање Едемског врта човек је требало да постане господар на земљи, а кроз свој рад да провёри, умнбжи своје способности, као и да окуси плодове рада свога.
После грехопада рад је опет био привилегија човека, али силом греха, којом је била нарушена цела човекова духовна природа, на рад је пала сенка тегобе и муке. После тога је земља била проклета и Адам је био осуђен да се „с муком од ње храни у све дане живота свога” и да „у зноју лица свога зарађује хлеб свој” (Постање 3,17-19). Ова горчина и мука не извиру из рада као таквог, него је извор те муке у греху. Проклётство греха родило је горчйну и муку у раду, али то уопште не значи да ј е сам рад постао проклетс- тво за човёка. То се види и из Божиј е заповести о раду: „Шест дана ради и заврши све послове своје” (Излазак 20,9). И после грехопада рад је остао за човека као морална обавеза и као неопходни услов за усавршавање и спасёње.
Многобожачки народи, Римљани и стари Грци, гледали су на рад као на понижавајуће занимање које доликује само сиромасима и нижим класама. И Платон и Аристотел презирали су физички рад. Они су сматрали да су робови предо дређени за телесни рад.
Сасвим супротно од овог многобожачког гледања на рад, блиста неупоредиви подвиг Богочовека Христа, који се добровольно понйзио да буде обичан дрводеља (Марко 6,3). Син Божији је својим примером скинуо са физичког рада и најмању сенку презира када је рекао: „Мој Отац ради и ја радим сваки дан”. Он је још додао „Радник је достојан своје плате” (Лука 10,7).
Христос је изабрао своје апостоле из радничке средине; то су били људи који су радили тежак физички посао. Неки од апостола су и касније наставили да зарађују своје издржа- вање радом руку својих. Највећи пример у том поглёду био је св. апостол Павле. Он је рекао: „Сами знате да потреби мојој и оних који су са мном били послужите ове руке моје” (Дела ап. 20,34). Исти Апостол је указао да је рад свеопшта обавеза када је напйсао: „Ко неће да ради нека и не једе” (2. Сол. 3,10). Он није рекао: „ко не ради” јер има многих људи који због неспособности, болести или старости не могу да раде, него је тачно рекао „ко неће да ради”, а то су они који свесно избегавају рад.
О достојанству рада говорили су и Свети Оци. Тако је св. Јован Златоуста (354-407. г.) препоручйвао хришћанима да не презиру оне који радом својих руку зарађују свој хлеб, него треба да такве уважавају, а лени да се стиде пред ньима за то што живе као готованине радећи ништа. И св. Василије Велики (330-379) високоје ценио физички рад итојепрепо- ручивао нарочито монасима који треба да имају вишкове хране како би могли нахранити болесне, одёнути наге и прихватити путнике намернике.
Својим свакоднёвним радом човек одржава крепост свога тела и подстиче све своје способности на ствара- лаштво. И здравље човёково завйси од његова рада, јер радом човек стиче и духовне врлине, као што су разборитост, чврстина и постојаност характера. Рад је једини лек против лености из које ничу многи греси као што су дембе- ланство и беспосленост. По друштвеним статистикама установлено је да је главни извор злочина у друштву слој нерад- ника.
Радом хришћанин испуњава једну од својих главних духовних обавеза - љубав према ближњима. Кроз рад верник постаје сарадник Бога у домостроју спасења. Подвигом рада он стиче Божији благослов и похвалу у светој Божијој Цркви.
Најузвишенији рад као подвиг је извео сам Бог када је у предвечном Савету Свете Тројице одлучио да створи овај космос, направио план о њему и припремио Сина Свог да буде жртва, за грехе целога света, и да кроз Васкрсење докаже љубов Божију према свима ангелима и људима који слободно желе да приме ту Његову несёбичну љубов.
Бог мисли у делима, а не као философи и песници - у речима само.
Највећи Уметник је Бог. Он ствара све у живо. Док се сликари труде да пренёсу боје неба и мора на платно, дотле цео космос служи Богу као платно на којем Он саставља чудесне призоре неба и земље како ни један смртни сликар не може... Сваки залазак сунца је посебна, непоновива сли- ка... Музйчари који чују хармбнију небеса, диве се Богу као највећем композитору... Песници се клањају Оном који је рекао: „Небо и земља ће проћи, а речи Моје неће проћи” - јер Бог је највећи Песник, али Његова поезија је сушта истина и недокучиво тајанство...
Бог је најтачнији и најзагонетнији градитељ, зато Га воле сви који знају огранйченост наше математике и астрономије...
Бог је најмудрији „Организатор”, јер је створио Цркву Своју као непобёдиво Царство од свих народа и раса, и једино Његбвом Царству „неће бити краја”...
Самим тим што је створио земљу, сва семена и све биљке, што даје кишу и сунчеве зраке њивама и виногради- ма - Бог је најважнији Радник у земљорадњи. То наши ратари и виноградари одлично знају. Зато се они крсте и моле на почётку сваког рада. То чине и занатлије, рудари, лекари и велики научници...
Не заборавимо никада да је најтежи труд и замор понео на Својим раменима Син Божији у Његовом раду на сиасёгьу човечанства. Муке Распетога Бога, тајну слободе, ниједан створени ум не може обухватити... Али плодове Крста и Васкрсёньа свако може окусити, јер је Христос дао Себё за храну свима. Он је изградио Цркву, као неразориво Тело живота вечног. Зато је рекао: „Ко једе Моје тело и пије Моју крв има живот вечни”. Taj живот вечни већ је доступан вернима на Литургији, јер ЈТитургија је продужена Тајна Вечера. Да би се Тајна Вечера продужавала до краја истб- рије, иотребни су елемёнти за сваку тајну причешћа - хлеб и вино, па и храм. А да бисмо имали хлеб и вино, неопходни су земљорадници, млинари, пекари, виноградари.
На подизању храма раде многи талёнти: градигељи, сликари, звонолйвци, вёзшье, умётници дубореза и стакла- рија, воскари који праве свеће, произвођачи уља, кандйла и тамј ана, умётници у шивењу свештёничких одёжди и украса, елёктричари.. У зидању и одржавању Божијега храма учёс- твују све часне људске профёсще и ту човеков рад добија врхунско посвеЬён>е. Ту се нарочито уважава дар хорске музике и лепота гласа код свештеника. Сви у том послу постају сарадници Божији, јер помажу свештёнике Божије, а само њима је рекао Спаситељ: „Ко слуша вас, Мене слуша”. Зато је свештенички позив најузвишенији и најод- говорнији под небом. Једино они имају апостолску власт да раздреше намучену савест од грехова у светој тајни покаја- ња и исповести. Једино они, са посебним рукоположёкьем од највише јерархије, призивају на светој Литургији Пресвето- га Духа да сиђе на хлеб и вино и да га промёни у Тело и крв Богочовека Христа. И њихова молитва је услйшена, јер сто] е у православно) вери светих Апостола, којима је Господ нарёдио на Тајној Вечери: „Чините ово у мој спомен”. А у путйру се налази Тело Васкрслога Христа - једини лек против смрти...
Све je, дакле, сабрано око свештенства, а свештенство чини круг око Богочовека Исуса Христа, ради Којега je и постала читава творёвина овога света, да би Он био у, нераз- дёливој Тројици, Домаћин у целом космосу заједно са Оцем и Духом Светим, сада и у векове.