ДУХ И ТЛО
У временима бурних историјских искушења неизбежно се проверава снага и способност појединаца и заједнице који не желе да нестану у агонијским мукама растакања и губљења свог идентитета. Стратегија опстанка тада постаје главни и најважнији задатак за оне народе који још увек могу да се повинују захтевима историјске и есхатолошке одговорности у складу са заветним вредностима својих државотворних и државочуварних предака. У таквим преломним тренуцима врло лако падају, или се још лакше препознају, маске свих облика духовне, националне и геополитичке неаутентичности. Једна од тих наказних маски овде и сада свакако јесте псеудохришћанска - тачније, антихришћанска заблуда да је потпуно свеједно чија је која територија и коме припада поједина земља. Заговорници овакве погубне заблуде притом нимало не презају да у циљу јаловог дискредитовања своје неистомишљенике етикетирају бесмисленим налепницама попут следећих: "националистичка острашћеност", "национални екстремизам", "фундаментализам", "етнофилетизам" и томе слично. Свој кукавичлук желе да оправдају скврнављењем освештаних начела србске светосавске државотворности и геополитичке парадигме. Ове незналице неће презати чак ни од тога да употребе гностички и манихејски дуализам и ревитализују монофизитску јерес само да би покрили и "оправдали" собствену кукавичку неодговорност за судбину своје заједнице. Другим речима, они ће свим (нечасним) средствима злоупотребљавати истине вере православне и живота хришћанског. Оптуживаће све оне који знају да се хришћанство не састоји у бесловесном, апатичном, кукавичком, безвољном и капитулантском препуштању злу и зломе, већ у одлучној, бескомпромисној, непоколебивој и неустрашивој борби непрестаној за Крст Часни и Злободу Златну.
Најкраће речено, србска геополитичка одговорност подразумева нефалсификовану православну духовну присебност која се итекако стара за простор у којем обитавају Срби. У онтолошком смислу то је егзистенцијални простор србског народа, дакле простор у којем су су Срби задобили, стекали, потврдили и очували свој духовни и национални идентитет. Другом речима то је србски геополитички простор или још конкретније, прецизније и тачније речено - то је србски отачаствени простор, то јест простор србског Отачаства. Србски отачаствени простор као простор србског Отачаства је у сваком погледу нешто много више од пуких територија или србског етничког простора. Србски отачаствени простор сачињавају све Србске Земље и Србски Завичаји који су током векова заквашени бројним облицима србске државности и државотворности. (По речима нашег водећег геополитиколога Милоша Кнежевића око четрдесет дијахронијских облика србске државности јесте присутно на србском геополитичком простору.) И управо зато је "отачаство" темељна и примарна србска геополитичка категорија, а "отачаствољубље" (то јест, љубав према Отачаству) најважнија србска врлина. Да ли је онда, у светлости ових увида, случајно зашто је почетком тринаестог века ондашњи охридски архиепископ, србомрзац Димитрије Хоматијан, незадовољан стицањем самосталности Србске Православне Цркве, у немоћном бесу и бесној немоћи напао Светог Саву говорећи да га је "поробила љубав према Отачаству" (у грчком оригиналу: "i tis patridos gar erotes afton ihmalotefsan").
Од тада па до данас иста оптужба се идентично понавља: свим непријатељима православног Србства смета србско отачаствољубље и залагање за очување србског отачаственог простора. Срби не смеју да воле своје Отачаство уколико желе да буду "политички коректни". Срби не смеју да воле своје Отачаство ако не желе да их прогласе за "разбојничку нацију Европе" (овако су 12. октобра 1998. године Срби названи на насловној страни високотиражног америчког политичког магазина Newsweek). Управо зато потребно је, штавише неопходно, упознавање и изучавање србских геополитичких интереса и државотворних вредности. То је незаобилазни предуслов у испунењу најважнијег циља стратегије србског опстанка: уз Божију помоћ бити свој на своме.
Небојша М. Крстић
