Бесплатно лечење деце у Србији
Полако али сигурно данашње друштво у Србији тоне ка најцрњем дну. Пропали смо материјално, интелектуално, а највише морално. Заборављамо да око нас и изнад нас постоји још неко, да нисмо центар универзума. Зарад мало одричемо се себе, понижавамо своју личност.
Најочигледнији пример горе написаног је стање у нашем здравству. Корисници здравственог осигурања у Београду и можда још пар већих градова у Србији, још и могу да се надају да ће примити потребну негу и бити третирани како закон прописује, а лекарска заклетва обавезује. У провинцији ствар је потпуно другачија.
У Домовима здравља, ако је тај назив уопште одговарајући, наилазимо на све већи немар за здравствено стање становништва. Лечење у Србији је бесплатно, али може да се лечи само онај који има новац. Навешћу један конкретан пример из личног искуства.
За лечење инхалацијом детета које болује од бронхијалне астме, потребно је купити све неопходно за инхалирање, од физиолошког раствора, преко Пулмикорта до Беродуала, што све скупа за петодневну терапију износи преко 1000 динара. А замислите шта ако се ради о некој озбиљнијој болести. Плата у провинцији ретко прелази 25000 динара, ретке су породице у којима раде оба родитеља, могу ли они да издвоје тих 1000 динара у држави у којој је понављамо лечење бесплатно. Јесу ли деца из тих породица мање вредна од оних имућних, чији проценат не прелази ни десет посто укупне популације. Брине ли неко о сиромашној србској деци? Треба ли она да се обуку, да једу што више воћа, пију разне препарате за имунитет, које вам педијатри гурају у руке чим уђете у ординацију, а који се наравно купују. Апотеке, попут кладионица ничу на сваком ћошку, лекова је све више, али зашто онда нисмо излечени.
Него вратимо се бесплатном лечењу деце у Србији. У Дому здравља у Бајиној Башти у новембру 2018. немају пеницилин, лек који је јефтин и ефикасан. Како је то могуће? У разговору са медицинском сестром која савесно обавља свој посао већ тридесет година, сазнајемо да се тако нешто никада у њеној каријери није догодило на дечијем одељењу.
Шта ћемо још дочекати?
Док нас успављују и отупљују сва наша чула, навикавајући нас и на оно што бити не може, постајемо убеђени да смо немоћни, да не може другачије, да је проблем у нама самима и да једноставно мора овако. Убеђени смо да наш глас не вреди ништа, да се ништа не може променити. И све док верујемо да је тако и живимо поклопљени страхом, у стању дормације не може нам бити боље.
Време је да отворимо очи, отресемо страх и ослободимо се, да бисмо поново били људи.
В.М.
